Jednom u godini je - BLOOMSDAY.

Nekad progovorim koju o tom danu, nekada ne.

16. juni dobio je ime "bloomsday" po jednom danu u životu Leopolda Bluma, 1904., danu kad je sreo Noru, danu koji je i univerzum i Howt i ukupno trajanje vremena  i samo jedan sekund.

Rituali koji će se tokom XX veka tek stvoriti i razviti, do detalja su opisani tokom tog jednog jedinog dana u knjizi "Ulysses" koju je James Joyce ispisao neverovatnim rečenicama i još čudnijim jezikom tokom dugih godina svojih lutanja.

Knjiga koja je predvidela budućnost koju ćemo živeti u XX veku. Postoje takve knjige koje prethode realnosti koju je "oneyegoneblack" video svojim jednim okom i svojom neverovatnom imaginacijom.

Okrutnost i nežnost, istovremeni, mogu da nam ostave samo jedan pečat nakon čitanja (i iščitavanja) ove neverovatne knjige, pečat kojim ostajemo dirljivo neutešni u čežnji da sve ono što sanjamo učinimo stvarnim.

I izgrade nam volju i sposobnost da neprekidno verujemo da su čudesni događaji i čudesni ljudi u životima svih nas ipak i mogući i verovatni.

I kad se pokaže da je sve ipak samo iluzija i "prevarna" igra, ostaje nam današnji dan da slavimo sve to tako tanano, a nepokidivo u nama, ostaje nam "Bloomsday" da poverujemo da ćemo se (ipak) - sresti...Negde, s nečim, s nekim...

Ceo svet slavi danas - jednu knjigu, jednog pisca, jedan dan, jedan susret.

To je, verovatno, najviše što jedna knjiga može stvoriti - imaginaciju koja je na čas stvarna da stvarnija ne može biti.

Hvala, Maestro.

...a možete me zvati i Ulysses ili Odisej ili Uliks ili samo - Putnik, Lutalica, Skitnica, jer to je ono što jesam, stalno. Ja stalno želim negde da odem.  Ponekad se zovem i Bloom, Leopold Bloom, ali se na to ime obično - ne odazivam ... ...nemam vremena, imam samo večnost za koju sam napisao knjigu koja je ni o čemu, jedinu knjigu na planeti koja ima svoj dan koji je praznik, koji je maskenbal. Pobedio sam i Bibliju, ona nema svoj dan, moja knjiga ima. Ljudi su potpuno šašava bića kad su uspeli da  polude za knjigom koja se dešava samo jedan dan, 16.06.1904. u Dablinu u Irskoj, u danu koji je kasnije dobio ime - Bloomsday.

Bloomsday is named after the doubtful hero of this living fiction, Leopold Bloom, a knight of infinite doubt, the commercial traveler as Everyman and Noman.

James Joyce je jedan iz mog "društva mrtvih pesnika" s kojim sam se upoznala baš kad je trebalo i baš kako je trebalo. Neosetno se ušunjao  u zvezdani prostor gde su se već udobno  baškarili Gilgameš, Miljković, Krleža, Blejk, Jejts, KIš, Šekspir, Pekić,  Andrić....još po neko, a obavezno  i nestalni, nepredvidivi  Bulgakov koji dolazi i odlazi  "kakomudrago" iz tog prostora. Danas mi se čini da je i on okončao svoja lutanja i da će se od sada muvati samo tu negde, u blizini, mada se s njim nikad ne zna....

Veselo društvo.

I - uvek obeleže Bloomsday. Čudo mnogo ljudi pozovu, organizuju trke, čitaju naglas svoje i tuđe reči, a naročito vole filozofe i pesnikinje koji tada svrate, pa često ne znaju da odu. Neki od njih ostanu sve do sledećeg Bloomsday, naredne godine.

Koliko god paradoksalno zvučalo, neodoljiva zavodljivost jednodnevne priče koja je ispričana na čudnom jeziku i još čudnijim načinom je - njena jednostavnost.

Joyce je jednostavan taman toliko koliko treba da bude.

Ljubav, sloboda, herojstvo i smrt. Od te četiri reči izgovara se priča koja mora da dotakne svakog i da mu/joj harmonično zatreperi - čežnju. Za koju se nikada neće znati stvara li ona ljude, predele i predmete ili, naprotiv, ljudi, predeli i predmeti stvaraju čežnju.

Ljudi su šašava bića i na Bloomsday iskazuju svoju zahvalnost Joyce-u što im je jednom kjigom omogućio da se toga ne stide, već da sve to što jesu i što bi voleli da nisu - slave.

Srećan Bloomsday svima.

Joyce se može čitati javno:

Može se pričati o tome šta i ko je Joyce

James Joyce "Walking Into Eternity" Part I and II

I umesto nedostajućeg, trećeg dela šetnje do večnosti, evo poslednje (čuvene) rečenice iz romana (Yes):

"…I was a Flower of the mountain yes when I put the rose in my hair like the Andalusian girls used or shall I wear a red yes and how he kissed me under the Moorish wall and I thought well as well him as another and then I asked him with my eyes to ask again yes and then he asked me would I yes to say yes my mountain flower and first I put my arms around him yes and drew him down to me so he could feel my breasts all perfume yes and his heart was going like mad and yes I said yes I will Yes."