Pisala sam tekstove i argumentaciju zašto je neopisivo važno da se na predstojećim majskim lokalnim i vojvođanskim izborima u Srbiji dosledno primene i poštuju odredbe koje sam u tekstu nazvala "u svakoj lokalnoj skupštini i skupštini Vojvodine, u svim izvršnim organima zahtevamo da muškaraca bude najviše 70%".

Iznad ramena mi, tokom pisanja, stoji poslednje dete (kćerka, 12 godina), ostali se bave sobom po istoj sobi, a ona  odjednom upita:

- Zašto ne napraviš blogoramu od toga?

Prekidam pisanje, nisam sigurna da sam razumela šta mi je rekla i pitanjem joj odgovaram:

- Šta si rekla da napravim?! Ne razumem.

- Pa, znaš, blogoramu o svemu tome što ti tu piše da je važno, meni se sviđa, obično si pisala drugačije, ovo je različito, nekako je šarenije.

- Opet te ne razumem - šta je BLOGORAMA kod tebe u glavi?

- Pa, da bude celo, a kratko i zanimljivo i jasno i da se vidi da je dobro.

Probala sam da objasnim da nisam sigurna da ja to umem, a i da je tekst koji pravim namenjen sasvim drugoj svrsi, ne blogu. Da mora biti i dugačak i potkrepljen podacima i procenama i analizama i svim onim što ljudima pomaže da uvide šta je u tome da "muškaraca ne bude više od 70% na mestima odlučivanja" - dobro po sve.

I onda me dotuče:

- Pa, ti nas učiš da gde god ima volje - ima i načina. Smisli.

Ne znam da li treba da dodajem da je naš razgovor pažljivo pratilo i ostalo troje starije dece, ćutke, ali sa očiglednim i beskrajnim zanimanjem. Poslednje njene rečenice su dočekali ovacijama, naravno.

"To, legendo naša!" - orilo se po kući.

Gledajući ih kako se vesele, razumela sam šta je htela da kaže.

Blogorama kao panorama - jednim pogledom da obuhvatiš i upiješ sve.

Volju imam, a način tražim. Jasno je da im ne smem na oči ako nekakvu "blogoramu" ne smislim.