Žeravica (ember) je reč koja najlepše opisuje nebo pred izlazak Sunca, kad još nevidljivo počne da mi se javlja i "žari" iza Varadina, kad svetlom do kraja, a lagano, razbija tamu već prohujale noći, kao da nogom, strasno i bučno, otvara vrata novog dana blistajući kroz svanuće.
I kad god su me ubeđivali da na ovom svetu "ne postoje besplatne stvari" (kao i da je samo prolaznost večna, a da su osećanja neprekidne žeravice u kostima samo mit iz patetičnih priča), uvek bih se setila da je gledanje i izlaska i zalaska Sunca - besplatno. Kao i gledanje svih drugih prizora ili ljudskih lica. Neprocenjivo.
Jednom, ne tako davno, imala sam prilike da gledam "Ples na žeravici", čudesan prizor drevnog plesa dvoje ljudi po živoj vatri i osetila kako lako i lepo žeravica može da se za stalno nastani u kostima.
Jutros se ništa tako dobro kao Jim Morrison ne slaže uz "ember in my bones". Ember Maestro.
~ back home
