Giambattista (Giovanni Battista) Vico (23.06.1668. - 23.01.1744.), pročitan davnih dana po prvi put, tim mi je prvim čitanjem ušao u  krug "prelistavanja", odnosno autora koje, s vremena na vreme, uvek iznova listam jer - ne može drugačije.

Mislim da se njegove reči, njegov uticaj i njegovo svetlo kojim je učinio vidljivim jedan celovit pogled na ljudsku istoriju, na mišljenje, na mitsko, poetsko i filozofsko, mislim da će sve to zajedno tek imati svoje potpuno razumevanje u dobu koje dolazi. Ima tako ljudi koji se rode par vekova prerano samo zato da bi nama koji dolazimo vekovima kasnije - olakšali razumevanje svega i skratili nam vreme zapitanosti nad svim što nam čula opažaju, a imaginacija stvara tako da se čini kao da na sve to fantastično i fantazmagorično što nam vitla po mislima i nemamo nikakav direktan i stvaran uticaj.

Prelistavanje njegovih knjiga mi uvek liči na hod po kakvom lavirintu i obavezno dovodi do "serendipity" pronalazaka koji mi blagotvorno ukažu da ima još puno "prelistavača" sa kojima delim poštovanje za Giambattista Vico. Jedan od njih je i Paolo Fabiani i njegova knjiga "The Philosophy of the Imagination in Vico and Malebranche" (pdf file, 419 strana), kao i njegov prevodilac na engleski Giorgio Pinton.(i ovu knjigu toplo preporučujem svima)

Giorgio Pinton u uvodu knjige kaže:

"The hidden message of the work of Fabiani is that the Post-modern world is a pagan world.

Pagan, as he suggests, means irrational.

The Post-modern Irrationalism originated from the triumph of the corporeal over the mental reality. The supremacy of the visible, the oppressiveness of the audible, the attractiveness of the tasteful, and the fascination of scent and corporeity are the contemporary jailers of Post-modern human beings.

This book speaks of the true Post-modern Irrationality, Irreligiousness, Violence, Solipsism, and destructive Voluntarism, all based on contemporary Instinctiveness and Immediateness. It shows that the present digital generations have truly disregarded the civilizing principles taught during the early modern courses of Western Civilization.

Emanuel L. Paparella said:

“There are two dangerous extremes in modern Western philosophy: that of mythos without logos leading to a false transcendence and ushering in the Nietzschean charismatic Man; and that of logos without mythos leading to pure rationalism and ushering in technocratic Man. In between those dangerous extremes there is Vico’s poetic philosophy, humanistic,
holistic and able to harmonize the two extreme.”

I - još, Alexandar Bertland u uvodu kaže:

"Vico does take issue with many other modern philosophers. He directly
attacks Descartes’ attempt to refute skepticism through cogito ergo sum. Vico argues, in On the Most Ancient Wisdom of the Italians, that people are not skeptical about their existence but their ability to know truth. The verum-factum principle addresses this skepticism because it shows that one can indeed know the truth about what one makes."

Paolo Fabiani i Giorgio Pinton

su filozofsko-prevodilački par koji je knjigom u koji su uložili zajednički trud (i još je postavili na internet, svakome dostupno, što se meni posebno dopada!) čini se, uspeo da dokaže da Vico-ovo "verum factum" zaista važi, zaista jeste i zaista vredi čitanja i promišljanja.

Istina je čin, ljudski čin, kaže Vico, verum factum koji je  u "Scienza Nuova"  postavljena kao princip istorije; ona (istina) je napravljena od strane ljudi, i zato je ljudi u potpunosti mogu razumeti, isto kao i matematiku, koja je takođe proizvod ljudske imaginacije.

U njihovoj knjizi, neverovatnom lakoćom se izlažu i dokazuju ideje koje je Vico u svojim delima objasnio. Slikovito se prikazuje ispravnost i potreba istraživanja tradicije, mitologije i jezika kao metode za razumevanje istorije.Po Vico-u, tok ljudske istorije stalno prati slični uzorak, sličnu "mustru" unutar svih nacija; razlike su samo u detaljima. Prvi su ljudi razmišljali u mitskim oblicima, živeli su  universali fantastici ili prevagu poetskih ideja. Sve nacije počinju sa fantasia, snagom imaginacije i vremenom bogova koji su potrebni da bi se razumeo svet oko sebe u tom trenutku. Nakon toga dolazi drugo doba u kojemu se fantasia koristi da bi se kreirale socijalne mreže i  institucije, da bi se ovladalo raznim veštinama koje "poetica" pripisuje isključivo bogovima, nadnaravnom i za tu, kao i za prvu fazu - neophodna je imaginacija koja od ljudi čini "heroje". Treće i finalno doba je doba racionalnosti, u kojem čovečanstvo upada unutar barbarie della reflessione, sažimajući kolektivno sećanje i gradeći istovremenost svih svojih prethodnih imaginacija. Prema Vico-u, postoje bogovi, heroji i ljudi; koji se ponavljaju unutar sveta nacija, kreirajući storia ideale eterna, idealnu, celovitu, ukupnu ljudsku istoriju.

I kad stavimo na stranu sve druge ideje koje je Vico, poput žiški i varnica kroz vreme razaslao iz jednog veka u kome kao da mu nije bilo mesto, kad stavimo na stranu sve što se lakoćom može osporavati u njegovim idejama, ostaje njegov iskazani princip - verum factum.

Istina je ono što istinom (u)činimo.

Princip koji može pokazati svu svoju važnost i nezamenjivost u našoj ljudskoj svakodnevici, u našem malom, privatnom, ličnom, racionalnom i emocionalnom životu, sasvim daleko od želje i volje da se njime objašnjava celokupna ljudska istorija.

Princip koji ne može bez  ljudske imaginacije kojom, poput kakvog finog, tankog i preciznog misaonog sečiva upotrebljivog za svaku "anatomiju istine", na kraju učinimo istinitim ono što njome (imaginacijom) samo naslutimo kao - istinu.

I ponekad mi se učini da umem da "učinim istinom" razloge zbog kojih Giambattista Vico, koliko god uticajan na mnoge ljude u protekla tri veka bio - ipak nije "opšteprihvaćen" i "usvojen" kao pisac, filozof i mislilac. Čini se da je razlog tome u - naporu koji treba učiniti da bi se proveravalo da li "Vico ima pravo", naporu koji se zahteva od svakog od nas da "preskočimo" razne prepreke i skočimo kroz razne obruče koje kontekst našeg vremena stavlja pred nas, u celosti i u svim detaljima naše svakodnevice. Činiti taj napor malo kome je - milo, što je potpuno razumljivo, a zahtevati taj napor od drugih redovno nailazi na - odbijanje, što je takođe razumljivo.

Većina ljudi misli (s pravom i dobrim razlogom) da ume da misli i to je razlog lakoće prihvatanja odgovora "cogito ergo sum" na pitanja postojanja, ali izgleda da manjina ljudi veruje da ima sposobnost da "učini istinu", da ima moć i veštine da utvrdi šta je istinito od svega što opaža, da usvoji odgovor "verum factum" na razna pitanja o tome šta je sve istinito u nama ili svetu oko nas.

Prihvatiti "verum factum" mnogim ljudima deluje nekako naivno, detinjasto, nedovoljno zrelo za "grubi svet oko nas" i izgleda da će većinom radije prihvatiti "intelektualnu sumnju u sve i svašta" nego jednostavnost principa da je istina ono što se (u)čini.

A ljudima najvažnija stvar na svetu - ljubav - je (meni sasvim očigledno) upravo princip verum factum.

Izgleda da još uvek nedostaje princip kojim bi mi ljudi jedni drugima objasnili zašto nam uvek treba dokazivati sasvim očigledno ili zašto u sasvim očigledno najteže (ako uopšte)  poverujemo da je i - istinito.

I taj nedostatak, nedostatak tog i takvog principa je ustvari - verum factum.

Čini mi se da Giambattista Vico tek, i posle skoro četiri veka, čeka neke svoje čitaoce koji će "dati šansu" principu "verum factum". I svemu ljudskom što uz njega ide...