Jednom, davnih dana, jedan meni beskrajno drag i dragocen čovek - otišao je u penziju, običnu, zasluženu, nakon 40 godina rada. Posle nekoliko nedelja "penzijskog staža" objavio nam je "odričem se svog imena i prezimena i objavljujem da se od danas zovem TIBIKA". Iznenađenje i čuđenje izazvano takvim saopštenjem odmah je izazvalo  i pitanje:  "ha?! šta ti to sada znači, hamanzaman?!"

I - strpljivo je objasnio:

- Već nedeljama slušam, a samo zato što sam u penziji, od svih vas rečenice koje počinju sa "ti bi mogao..." ili "ti bi trebao..." ili "ti bi morao..." ili "ti bi to lakše..." ili "ti bi to zgodnije..." i odlučio sam da se i zvanično samonazovem - TIBIKA, pa mi samo viknite moje novo ime i - sve fajn!

I nikada više nismo upotrebili rečenice koje počinju sa "ti bi...", ali mu je novo ime ostalo zajedničkom odlukom svih nas i bilo je predmet neprekidnog špotanja i smejanja.

A ustvari - saopštio nam je (znajući ili ne znajući, to se više ne može utvrditi) jednu neverovatno važnu stvar, jedan proces komunikacije među ljudima koji je opšteprisutan, raširen, širokousvojen i može ga se menjati ili dobrovoljno ili ovako kako je on učinio - "smatrate da znate šta bih JA sve...pa me tako i zovite, nema laži, nema prevare".

U suštini se radi o "TI komunikaciji" i ako pažljivije počnemo da slušamo ljude oko sebe, lako  uočimo da je prisutnost "TI komunikacije" - opšta stvar.

Većina nas svoje razgovre sa drugima vodi tako da im saopštavamo ŠTA BI ONI mogli, trebali, morali, KAKO BI ONI morali, trebali, mogli, ZAŠTO BI ONI mogli, morali, trebali nešto, bilo šta.Kao da svi odlično znaju ŠTA BI NEKO DRUGI trebao da radi (uradi), dočim kao da takva znanja ne posedujemo za ono što bismo MI SAMI trebalo da radimo (uradimo).

Retko, sasvim retko u direktnoj komunikaciji sa nekim čućemo "ja bih morao, mogao, trebao...", ako se "JA BIH.." i čuje, onda se najčešće čuje uz glagol "želeo, voleo, imao,...", retko uz glagole koje namenjujemo za nastavak reči "TI BI..."

Svađe su, takođe, odličan primer "razgovora" u kojem učestvuju dve "TIBIKE" ili, kako sam jednom čula - TISIKE (od "TI SI...") i razmena rečenica (bez obzira da li tome prisustvujemo ili nam se prepričava kakva burna svađa, rasprava, štagod), odvija se u rečenicama "ti si,...ti bi...", što ubrzava i jača međusobno nerazumevanje, hrani neprijateljstvo u komunikaciji i predstavlja ustvari tok dva monologa dva ljudska bića koja (skoro pa sasvim slučajno) izgovaraju svoje monologe na istom mestu i u isto vreme, sve u tlapnji da - razgovaraju.

Jes`, paz` da ne razgovaraju.TIBIKE i TISIKE nit` se čuju, nit` se slušaju.

Kad vam neko takav razgovor prepričava, vrlo jasno i brzo vam objasni šta ga je sve iz "ti bi...", "ti si..." rečenica povredilo, uvredilo, izazavalo da se oseća loše, tužno, kakogod.. I pogledaće vas bez razmevanja ako mu/joj, na primer, kažete "da sam na tvom mestu, ja bih...".

Prosto je neverovatno koliko mnogo ljudi ne uspeva da sebe saopšti drugim ljudima, a s kakvom lakoćom saopštava drugima sve o drugima.

Ustvari, sve vreme govoreći - o sebi.