Slučajnom "razmenom" zanimljivih stvari, vesti i događaja sa Interneta, juče je do mene stigao (hvala, Jadranka! :)) jedan neodoljivi video o televizijskoj emisiji koja se zove "Kefalica"

Deca zaista jesu sva svežina ovog sveta i prosto je neverovatno s koliko neopisivog i jednostavnog šarma umeju da nas podsete da i svi mi odrasli nikada ustvari ne izgubimo (i ne možemo izgubiti) sposobnost tog čarobnog "pogleda na svet" koji nam oni opisuju svojim kratkim, slikovitim rečenicama, svojim odgovorima na pitanja o temama za koje se pretpostavlja da i nisu deo njihovog, dečjeg sveta, da su teme o kojima oni, deca, ne mogu ništa znati.

Jes`, paz` da ne znaju.

Deca - sve znaju, tako ja mislim, ta dečja sposobnost otvorenosti za sve teme i neprestane dobre volje da se komunicira uvek je - "apsolutno" znanje per se.

Mi odrasli samo (zbog sasvim nemaštovitih razloga) nekako usput odlučimo da ćemo tu sposobnost otvorenog, radoznalog i uvek iznova svežeg pogleda na svet - zatomiti, zaturiti, pokriti "ozbiljnošću odraslih" i dobrovoljno se odreći svih šansi da nam svet i ljudi uzvrate svežinom i divotom ako smo neprekidno spremni da tu istu svežinu i divotu - prihvatimo.

Na ovoj našoj planeti postoje DVE planete - planeta odraslih i planeta dece i pokazujemo neverovatnu tvrdoglavost u poricanju da smo, došavši na "planetu odraslih" ikada i bili na "planeti dece". To je, čini mi se, jedan od važnijih razloga zašto ume da bude tako puno nesrećnih, ućutkanih, zatvorenih i izgubljenih odraslih ljudi.

Kokanda da se priča o Petru Panu može i drugačije čitati - "zaboravljeni" ljudi žive na planeti odraslih, a ne u Nedođiji, uzbudljivom ostrvu na kom žive deca koja neće da odrastu.

A svi mi u svojim rukama i u svojoj glavi i svom srcu imamo volju za jednostavnu odluku - da nikada ne zaboravimo način na koji smo gledali svet i ljude (i sebe same) dok smo živeli na "planeti dece". Ta i takva odluka uvek predstavlja - čist dobitak, samo se (iz meni neznanih razloga) premali broj ljudi sa "planete odraslih" odlučuje da se ne izgubi i ne zaboravi.

I kad god o dvema planetama (dece i odraslih) vodim razgovore za odraslima obavezno čujem "mudre" opaske o naivnosti i iskustvu, o realnosti i stvarnosti i svemu neporecivom što odrasli ljudi koji se ponašaju kao da nikada nisu bili deca, umeju da izgovaraju sa tako neverovatnom ubedljivošću. A kad god o tome razgovaram sa decom - na poklon dobijem šarmantnu i neodoljivu, lekovitu i nepresušnu - svežinu sveta.

I ponekad (vrlo retko) naiđu i odrasli ljudi koji svojim rečima, svojim duhom i pogledom, nepogrešivo pokazuju da nikada nisu zaboravili kako je izgledao njihov život na "planeti dece", bez obzira što vrlo uspešno i znalački danas  hode "planetom odraslih". Naiđu, donesu svežinu i - minu.