Kako to obično biva, o dalekim i nepoznatim mestima prvo čujemo ili naučimo sasvim nepovezane informacije koje se tek kasnije (ako se potrudimo ili ako nam okolnosti ne[to više priča donesu na poklon) "zaokružujemo" posetom ili potpunijim znanjem. Često tako biva i sa ljudima, prvo opazimo reč, pokret, pogled, utisne nam se ta informacija o nekom ko je potpuni stranac, pa tek kasnije - otkrivamo dalje, ponekad terani neodoljivim porivom koji ume da liči i na čežnju.

A i o mestima i o prizorima i o ljudima najboje informacije mogu se dobiti tako da se negde bude, dovoljno dugo. Dočim, sa nekim ljudima ipak ne morate biti, dugo, da biste nesumnjivo znali i slutili sve o njima.Tako to biva, ako se ima sreće da se na takve ljude - naleti, slučajno.

U Viljnusu sam, upravo na Generalnoj skupštini OSCE PA, skupu koji okuplja parlamentarne delegacije iz država OSCE regiona (od Vladivostoka do Vankuvera). Sastanku je prethodio neformalni sastanak ministara spoljnjih poslova na Krfu (s obzirom da Dora Bakojani, grčka ministarka spoljnjih poslova predsedava OSCE-omi zbog toga ovde podnosi izveštaje) i to bez posebne "agende". Razgovara se o budućoj organizaciji bezbednosti OSCE regiona i Inicijativi koju su podneli francuski predsednik Sarkozy i ruski predsednik Medvedev zajedno, o čemu izveštavaju njihovi specijalni izaslanici.. Biće ovo sastanak koji će u beleškama, u rubrici "istorijski" zameniti onaj iz Helsinkija 1975. kada su u okviru "treće korpe reformi" uvedena - ljudska prava. Socijalna revolucija na delu, vreme kad kriza idej ai kriza lidera biva izvorom novih okolnosti.

Ali - to sve tek treba da se desi tokom ove radne nedelje i kasnije, a za priču o Viljnusu trenutno i nije tako važno...

Moje prve informacije o Viljnusu bile su - dvostruke. Prve, vezane za košarku, Sabonisa i "dream team" iz Kaonasa (drugi po veličini grad u LItvaniji) i druge, vezane za slova Š. Ž, Č, Ć, koja se koriste u litvanskom jeziku i izgovaraju isto kao u našem, pri čemu naš i litvanski nikako ne pripadaju istoj grupi jezika, kao što ni Litvanci ne pripadaju - Slovenima. Ali - jezik je "prepoznavajući", neverovatno. Neobično je slušati jezik koji uopšte ne znaš i shvatati da nekim čudom - razumeš dobar deo onoga što govore...Litvanci su ponosni  na svoje "paganske korene" i na činjenicu da su poslednji u Evropi, tek krajem XIV veka  prihvatili hrišćanstvo (većinom su katolici) kad je Veliki Vojvoda Jogajlo oženio poljsku princezu Hedvigu, krstio se i (s dosta teškoća) uveo Litvance u novu religiju. Jedan od najznačajnijih paganskih bogova je Perkunas, bog groma, goromovnik (sličnost sa Perunom, njegovim slovenskim "parnjakom" je neverovatna)

Viljnus je ove godine odabran i za "Evropsku prestonicu kulture 2009,", upravo 06.07. ovde će se okupiti sve krunisane glave planete na obeležavanju 1000 godina litvanskog kraljevstva, jer i spisi i legenda kažu da toliko dugo postoji, menjajući se dramatično kroz vekove i u poslednjih dvadeset godina obnavljajući svoje kolektivno sećanje i nacionalnu istoriju.

Stari grad Viljnus je stavljen na listu UNESCO-a "World Heritage List", početkom devedesetih, s mnogo dobrih razloga. Skoro 50 crkava i drugih sakralnih i svetovnih spomenika od koji su neki iz XII, XIV ili XVIII i XIX veka, razni stilovi, religije, arhitektura, "šareniš" kao živi muzej evropskih stilova tokom vekova.

Poreklo imena (ili prevod) grada je u nazivu reke Vilna (druga reka je Neris) što znači - talas. Legenda kaže da mu je Godiminas (osnivač koji je iz Trakai, stare prestonice Litvanije, zaspao na mestu gde je današnji Viljnus i snevao gvozdenog vuka, nakon čega su mu proroci rekli "tu se mora desiti tvrđava i grad", i - bi tako), dakle Godiminas ga je nazvao tako i zato što leži na sedam talasastih, povezanih brežuljaka, poput Rima.

Grad su, sve do II svetskog rata naseljavali - Jevreji, čime je zaslužio i nadimak "Jerusalim Baltika", ali u pogromima su skoro svi stradali i danas samo stoje spomenici njihovih nekadašnjih gradskih četvrti, a po broju od nekadašnjih 45%, danas čine manje od 1%.Litvanci imaju i duboke i čvrste veze i sa druge dve baltičke zemlje (Latvijom i Estonijom) kao i sa Poljskom, Ispred katedrale Sv. Kazimira  (sveca zaštitinika Viljnusa) je obeleženo "mesto prvog u ljudskom lancu" koji se protezao stotinama kilometara kroz baltičke zemlje demonstrirajući volju za nezavisnošću i slobodom, za obnavljanjem samostalne državnosti.

Viljnus pretenduje i na činjenicu da je "geografski centar Evrope", poput još nekih mesta i gradova.

I u Viljnusu Sunce "visoko stoji" prilično dugo u noć. Fotografija je snimljena 29.06. oko 22.00, kako Sunce zalazi i još prilično dugo za sobom ostavlja "belu, bledu noć".

Takve noći donose ljudima "svetlo, blještavo snevanje" i brišu svaku sposobnost bilo kakvog  zaboravljanja, kažu Litvanci.

I nemaju pojma koliko su u pravu.