Telefonsko zvono u neobičan čas, duboko u noći, poznat broj, nismo se čule odavno, obradujem se i kažem:

-  Da?

-  E, si kući, spavaš?

- Sam kući, vi`š da ne spavam kad pričam s tobom, što postavljaš nepotrebna pitanja u ovaj gluHi čas, ha?

-  `Ajd` da idemo nekuda napolje da radimo nešto negde

-  `Ajde

- ....... < tišina >

Učini mi se da su se bežične veze razvezale, ali ipak upitam (za svaki slučaj):

-  Ej, si tu još?

-  Tu sam, nisam očekivala da ćeš kasti "`ajde", pa sad ne znam šta da ti predložim da radimo,  mislim  se...

-  E, jesi šašava! Ustvari ti se nigde ni ne ide i ništa ti se ni ne radi, nego nešto negde ne valja jako, `el to?

-  Jeste

-  `El neka frka, neizdrž kakav ili nešto slično?

-  Jeste

-  El sada prošlo?

-  Jeste....Nije...Ne znam. Mogu sutra da zovem?

-  Možeš, naravno, ali sutra nisam tu.

-  Da, mislila sam da ni sada nisi tu.

-  Ali, jesam sada tu. Dođe ti nekako da mi kažeš "e, baš šteta",  ha?

-  Da

< istovremeni smeh, baš dobar, prisan, prijateljski smeh, nekako sasvim bezrazložan i time još veseliji, valjda  >

-  OndaK, da popravljamo štetu pa da se sada pozdravljamo što pre, može?

-  Fala ti

-  Pazi kad stvarno "nema na čemu", šta više i dapače.

-  Ima, ima, fala ti.

-  I drugi put.

Ponekad je neverovatno kako malo dobre volje treba da bi se ljudima nešto dobro i ugodno dogodilo. Jednako neverovatno kao i odsustvo te iste dobre volje, skoro jednako često.

O čemu smo ustvari popričale?

Ne znam.

O - nečemu.

Ponekad to umeju da budu najsadržajniji razgovori koje uopšte možemo voditi. Reči o nečemu i o svemu. Ili - ni o čemu.

Posle se uvek možemo zauvek zajedno "praviti" da, kobajagi, nikada i nismo vodili takve razgovore.To im je najbolja osobina.