Ponekad pomislim kako bi mi ljudi  trebalo da izračunavamo "prosečan broj događaja u životu (ili "po glavi") jedne generacije, pa da upoređivanjem tih brojeva (ili njihovim "crtanjem" na papiru na kom je na apcisi vek u kojem se živi, a na ordinati broj događaja), ustvari jasnije vidimo - koliko smo sve ubrzali.(Postoje takvi grafici za događaje koji su definisani kao "civilizacijski značajni", od pronalaska vatre i točka do ovog web2 interneta ili GRID-a kojim danas komuniciramo neverovatnom brzinom, ali ja pričam o našim malim ličnim događajima, našoj svakodnevici ispunjenoj nekim događajima čiji se broj uvećava i kojim se vreme "ubrzava").

Izgleda kao da svest o konačnosti (ili kratkoći) svakog od naših pojedinačnih vremena, nemoćna da ga "produži" onoliko koliko bi izgledalo dovoljno (a ljudima nikada nije dovoljno!) neminovno proizvodi jedinu logičnu "odluku" : - dobro, ne mogu "duže", ali mogu "više", mogu ubrzati sve što se inače događa ljudima tako da u jedno isto vreme "stane" mnogo više događaja sledećoj generaciji nego što ih je u svom životu (prosečno) imala prethodna generacija. Onda to izgleda kao, i jeste, ustvari - ono što ljudi zovu napretkom, civilizacijskim ili bilo kakvim drugim.

A i bez računanja, možemo da zamislimo "broj događaja" u, recimo, životu jedne žene koja živi kraj Lepenskog vira u neolitu, pa onda jedne koja živi u gradu Uruk, za vreme Gilgameša, XX vek p.n.e, pa neke Feničanke u VIII veku p.n.e, ili recimo Rimljanke u II veku n.e. ili žene Slovenske ispod Karpata u VI veku n.e. ili srednjovekovne Velšanke u XII veku, ili žene u vojnim krajinama Ugarske u XVIII veku ili neku od nas današnjih, sada i ovde, dok nam se pred očima neverovatnom brzinom odvijaju događaji i menja svet kakav smo poznavale samo koju deceniju ranije.

A može i drugačije - da poredimo broj događaja u životu žena iste generacije, ove naše današnje koju delimo, ali jedne koja živi u USA, druge iz Sudana, treće iz Katara, četvrte iz Srbije, pete iz Nepala......

I pažljivim gledanjem u okolnosti u kojima su živele (ili žive) deleći vek svoje generacije samo dva događaja desila su se baš svakoj - bar jedan rat i bar jedna ljubav. Sve ostalo je različito, ali tu dvostrukost delimo otkad nas je i kao da samo tu dvostrukost ne "ubrzavamo", ona je stalna i uvek ista.

Ako pogledamo koji smo broj događaja najviše uvećali i šta smo najviše "ubrzali" tako da ga u svojim životima ima neuporedivo veći broj ljudi, poređenjem generacija vidimo da su to - razmena informacija i putovanja. Zamislimo samo ženu u USA u XVII veku i danas u XXI - koliki broj informacija je "primila, saznala" prva, a koliko druga? Koliko putovanja je imala prva, a koliko druga?(Ako gledamo prosečan broj u odnosu na sve žene koje su u nekom od tih vekova živele).

Ubrzanje koje stvaramo, želeći što više različitih događaja tokom samo jednog života ima svoju (katkad visoku) cenu - osećaj da ustvari nemamo vremena za nešto što bi stvarno hteli da nam  se događa, uverenje da su neki pre nas (zbog manjeg broja događaja "po životu") imali "više vremena" za ono na šta su želeli da ga troše, ubeđenje da "nećemo postići" sve što nam "ubrzani broj događanja" nudi da imamo kao doživljaj u sopstvenom životu. I ponekad čežnjiva potreba da vreme uspori, da se događaji "prorede", da predahnemo, duboko udahnemo i proživimo koji opušteni trenutak mirno, skoro bez ikakvog događanja.

Ubrzanje koje smo tokom generacija toliko želeli, kojem smo težili, zahteva katkad od nas nezamisliv napor i stvara svojevrsnu zavist prema generacijama za koje danas mislimo da su živele sporo, s malo događaja i s "viškom" vremena.

Nije utešno, ali je istinito - svaka generacija je verovatno isto mislila .

I verovatno je svaka žena koju pominjem, kad god je uspevala da preživi rat koji bi joj obeležavao generaciju, nalazila za sebe dragocene, tihe, spore trenutke kad se mislilo samo o čežnji, o želji, o potrebi za finim, spokojnim vremenom u kojem se - žena deli sa nekim. O tome kako bi nam se moglo desiti - srećno sporo podeljeno vreme.

Zašto mi je to palo na pamet i zašto o tome pričam?

Kao i uvek i kao sve drugo - čovek šta god da priča, o sebi priča, pa tako i ja.

Imam nevrovatne, fine i divne događaje koji su se desili isključivo zahvaljujući slučajnosti da živim u generaciji čije je vreme svo satkano od  izuzetno brzog protoka informacija, od  skoro pa beskonačnog ubrzanja u  razmeni informacija u virtuelnom i realnom svetu, a sve što želim je parče sporog, mirnog, spokojnog, podeljenog  vremena, želim jedan poseban trenutak koji bi po svemu mnogo više ličio na živote onih u kojima razmene informacija skoro da nije ni bilo.

Paradoks? Ne.

Samo mali dokaz u prilog pretpostavke da su ljudi potpuno šašava bića.