Ima sigurno više od dvadeset godina od kada sam prvi put čula Leonard Cohena-a, kanadskog pesnika, pisca i znalca emocija, jazz-a i blues-a, pevača jedinstvene boje glasa i nesporne umešnosti  recitovanja i svoje i tuđe poezije.

Misaona i kontemplativna čulnost.

Neodoljivo.

Na vest da će u ovogodišnjoj svetskoj turneji održati koncert i kod nas osetila sam onu čistu i silnu nepatvorenu radost čiji "oblik, boju i miris" poznaju svi oni koji vole atmosfere koncerata (bilo čijih), a sada je skoro sasvim izvesno da će koncert biti samo u Bukureštu (mislim 21.09.) i "zgrabilo me" da odem čak u Rumuniju (ma koliko to komplikovanih detalja podrazumevalo).

Zašto?

Pa zbog neutažive ljudske želje koja nas skoro sve "tera" da tragamo za izuzetnim doživljajima, da ih nalazimo, uživamo u njima i onda - negujemo sećanje na svu posebnost emocija koje takvom prilikom "zarobimo" zauvek.

Zbog reči, stihova i nota kojima nam svima neprestano poručuje kako se i koliko on razume u - čežnju. U "longing for....whatever...".

A čežnja je - kraljica emocija, čežnja je metafora za mnogo drugih emocija.

Ne može jednostavnije od - čežnje. Ona je uvek jednostavna taman toliko koliko treba da bude. Ona može istovremeno da bude  potreba i krik, izahvalnost i osujećenost,  radost i tuga,  nada i strah,  toplina i ledena metafizika,  misaonost i čulnost,  tišina i zvuk,  suza i  osmeh,  nostalgija i želja,  neostvariv plan i akcija,  sanjarenje i realnost,  patnja i lakoća, i ljubav ....i - sve.

Kad i ako se nađe ljubav koja je baš sva, i baš potpuno od čežnje - na poklon se dobija sva svežina sveta koji do tada nismo poznavali.

Današnjim "slengom" bi se moglo reći  "čežnja je zakon!"

Šta sve može biti "predmet" naše čežnje?

("You name ti, the longing can grab it!" - rekla bih ja, sa nadom da bi Leonard razumeo.)

Čežnja može obuzeti za svim, za svakim, za svačim, može trajati kratko, režući snažno kroz sve što jesmo (i što bi voleli da nismo) ostavljajući neizbrisiv trag ili može trajati dugo, veći deo života ili ceo život, bivajući nam tako pokretač i inspiracija ili najveća teskoba koju možemo osetiti.

Ćežnja obuzima  za nekim drugim, za boljim sobom,  za čulnim, za misaonim, za znanjem, za novcem, za pravdom, za uspehom, za mirom, za smislom, za ciljem, za postvarenjem, za slobodom, za skladom i spokojem, za drugačijim životom, za putovanjima, za zdravljem, za radošću, za bezbrižnošću i lakoćom, za srećom.....stalno se može biti obuzet čežnjom za nekim ili nečim....

Čežnja je ona koja vas može pokrenuti i učiniti da napravite čuda za druge ili za sebe ili vas može potopiti i napraviti da ne osećate ništa osim ledenih prostora bez zvezda.

Čežnja je tako i zato jedina i jednostavna - dvostruka emocija i metafora mnogih drugih.

Sva velika poezija, sva prava literatura, svaka muzika, film ili slika - negde, na nekom mestu bljesne svojim nezaboravnim opisom kojim govori, peva, crta - čežnju. I to mesto - nepogrešivo osetite, zapamtite, usvojite.

I kad sam prvi put čula Cohen-a, pomislila sam "o, evo ga jedan što se mudro "predao" bez borbe i rekao - OK, let`s live book of longing, there is nothing else for real, anyway!"

Čežnja (ne znam kako, imam premalo znanja iz medicine ili biologije ili već ne znam koja nauka ima znanja o tome...), dakle čežnja nekako "ume da proizvede" fizičke, telesne, čulne osećaje koje ljudi umeju da opišu baš kao da se radi o nekom "spoljnjem", objektivnom uzroku za reakciju čula.

Čežnja se ponekad igra sa nama zavodljivo nam nudeći - patetiku kao sklonište kojem se onda racionalni, so called "realni i razumni koji znaju šta je život" mogu podsmevati tako da se ne vidi koliko se oni sami - boje da čeznu. Jer čežnja zahteva hrabrost da se, čista i jasna - saopšti i sebi i drugima. Podsmeh patetici kao "skrovištu zarobljenika neke čežnje" obično je izraz olakšanja kojim oni koji se rugaju ustvari saopštavaju "super, ne moram se suočiti sa svojim čežnjama, mogu da omalovažavam tuđe!"

Ko propusti da nađe, oseti, ima, neguje i saopšti sopstvene čežnje - propušta najbolje što nam svima nudi ovaj kratak trenutak koji dišemo na ovoj planeti, na ovom svetlucavom zrncetu koje jurca po Univerzumu noseći nas po zakonima za koje nas isto obuzima čežnja da ih - saznamo.

Čežnja je - čudo.

A čuda se događaju, nije li tako, Maestro?