Zanimljiv razgovor juče, niotkuda.

O budućnosti, kroz prilično naporne pokušaje da se pomoću činjenica (brojki, podataka, grafova, verovatnoća, matematičkih modela raznih vrsta) naprave kakve-takve i bar približne procene o tome kako će nam ekonomski i politički izgledati bliža i malko dalja budućnost.

I sve to sa sagovornikom koji je i gari i poznat mi odavno i od koga se o budućnosti može mnogo naučiti. Duhovit,  znalac, odmeren, vredan, vedar, prijatan, skoro pa - neprekidno srdačan u ophođenju, sa svima.

I reče mi odjednom, u sred posla:

- Najbolja stvar, kad je budućnost u pitanju je što je ona, ipak, ma šta god radili i planirali, potpuno neizvesna

- E, vidi ga sada - rekoh - ne sabotiraj posao, daj da završimo bar nešto od računa...Šta sada "mutiš vodu" ?Zašto bi od svega baš neizvesnost bila najbolja?

- Ne pravi se blesava - odgovori mi, smejući se - ne mislim na najverovatnije budućnosti  društvenih procesa, mislim na na naše pojedinačne živote i sudbine..Na potpuno neočekivane ljude i događaje koje nam budućnost donese. To je dobro. To je - najbolje

- E, cvrc malo! - dočekah - pa neće baš  biti da je to odvojeno od konteksta u kojem živiš, a to su upravo društveni procesi i planovi o kojima mi razgovaramo, to su procene za najverovatnije i najbolje ishode budućnosti kojima se, ipak, iz sadašnjosti može upravljati, dokaza ima koliko god hoćeš, čini mi se.

Uozbiljio se, prevrnuo neke papire pred sobom, par minuta koncentrisano gledao u svoj kompjuter, nešto zapisivao sa strane, izgledao odjednom potpuno odsutan i iz razgovora i iz prostora u kojem smo se nalazili i samo odjednom, uz zvučno "aha!" progovori.

- Našao sam!

- Šta si našao? - pitam

- Tvoju poruku od pre neku godinu kad sam ti tvrdio da budućnost možemo planirati i njome upravljati zato što sam bio siguran u tom trenutko da mi je sve u životu "leglo na svoje mesto" i da znam sve šta će da se događa...

- Šta sam ti kazala u poruci ?

I pročita mi sa ekrana kompjutera:

"Najbolja osobina budućnosti je što je potpuno - neizvesna, ma šta god ti mislio o tome, sada.

I ta potpuna nepredvidljivost budućnosti je ponekad ljudima i jedina uteha. Sve ostalo su samo naše nade, očekivanja, snatrenja i  sanjarenja o tome da samo za nas, negde u budućnosti, postoje čuda od ljudi i čuda od događaja, Postoji samo čežnja, budućnosti nema."

- Ćutiš, ha? - pita me, smejući se šeretski - Zaboravila si da si mi to kazala?

- Aha, ćutim i nisam zaboravila. Samo si me sad  setio budućnosti koja mi se već dogodila. I potpuno neočekivanog i neverovatnog čuda za koje još uvek nisam sigurna da li spada u prošlost, sadašnjost ili - budućnost....I baš sam dobro  kazala to o čežnji.....Sad se vraćaj poslu, znaš ti razliku između neizvesnosti budućnosti i planiranja budućnosti, samo se praviš blesav jer ti se više ne radi.

Nije ni opazio ni razumeo ni shvatio da mu je slučajna opaska o "neizvesnosti budućnosti" i čitanje moje stare poruke ispao pravi mali "Put u Serendip" što se mene tiče.

Čak je pomoglo i - poslu. Setili smo se da ljudi imaju dvostrukost kad je budućnost u pitanju - za životni kontekst, za svakodnevicu, za rutinu  u kojoj žive žele skoro potpunu izvesnost (koja donosi bezbrižnost), a za svoje male, lične sudbine žele skoro potpunu neizvesnost koja je sva od  verovatnoća događanja čuda za kojima čeznu...