Nehotičnim prisluškivanjem i slučajnim prisustvom na mestima koje prethodno smatramo sasvim beznačajnim, mogu nam se dogoditi sasvim neočekivani, a veoma značajni doživljaji.

- Jednostavno me ne vidi, tako stoje stvari, gleda u mene, zna da sam tu ali me ne vidi, kao da sam potpuno nevidljiva, svejedno  je što nisam

- Pa, šta ćeš sada?

- Ne znam

- Da li bi vredelo razgovarati o tome, da polako i jasno ispričaš da je problem što te ne vidi ?

- Ne, mislim da ne bi vredelo

- A da ipak pokušaš?

- Eto, i ti sada. Slušaš me, ali me ne čuješ

- Pa, čujem te i slušam te, ali bih nekako da pomognem, da smislimo nešto da te i vidi dok te gleda, tako kako ti to nedostaje

- Nisi razumela. Nije reč o tome da mi to nedostaje, ne može da mi nedostaje nešto što ni ne znam šta je i kakvo je, samo ti kažem, osećam se potpuno nevidljivo dok me gleda, eto.

- ...........

- ...........

- Hoćemo da krenemo? Ček` samo da platim...

Odoše.

Istina.

Postoje, izgleda, nevidiljivi ljudi. Nevidljivi se rode, nevidljivi žive i nevidljivi nestanu iz našeg vidokruga. Neki bešumno, neki uz buku koju čujemo, ali kao da ne znamo i ne razumemo odakle taj zvuk dolazi.