Ponekad kao čistu pakost doživljavam organizaciju poslovnih sastanaka (EU konferencija) u mestima kao što je - Kotor. Program dolaska, odlaska i celodnevnog rada je taman takav da skoro pa da osetim potrebu da se izvinim tom prostoru koji je grad sobom otisnuo o ljudima kroz vekove, zato što ispadne da je potpuno  svejedno ustvari gde radim, nema se vremena za naklon i poklon gradu, njegovim čudima i ljudima, nema se vremena za laganu, zadovoljstva punu šetnju po roze kamenu njegovih pločnika, niti za poklonjenje hiljadugodišnjim spomenicima, grbovima, crkvama i zidinama.

To mi je tokom mog (upravo završenog) boravka u Kotoru delovalo kao - moja sopstvena nepristojnost prema prostoru koji je osmišljen da bi u njemu ljudi bivali s lakoćom, da bi bivali  s uživanjem u lepotama koje su ljudi od prostora načinili, poštujući ga i voleći, beskrajno.

Kotor i ja smo se sreli davnih dana, upoznali detaljno, potpuno proželi legendama mojim davnim, prvim  prolaskom kroz "Vrata od Mora" i dolaskom na "Pjacu od Oružja", pa  baš tu slučajnim susretom sa, u staru, ceremonijalnu uniformu obučenim, bokeljskim mornarom u kojeg sam gledala (verovatno očito nevaspitano) zadivljena lepotom njegove uniforme, a on mi se obratio, smejući se "lip li sam, šinjorina?".

Jesi, lip si. - odgovorih (i bi mi neprijatno, naravno) - i izvinite što blenem tako

Ništa,  ništa - nastavio je i ljubazno i smejući se  - a, si tek arivala u Kotor?

Jesam - rekoh - upravo sada sam došla.

(Zaboravljajući pri tome da ispadam sve blesavija dok to izgovaram, jer je ranac na mojim leđima sasvim jasno govorio da sam tek stigla, osim ako nisam čergarka koja "sve svoje okolo sobom nosi".)

I popričali smo jedno vreme, stojeći tu na pjaci uz "Kulu od Stražara" gledajući u "Palacu od Princa" koja ima najdužu terasu sa ove strane Jadrana, a on mi je (i neupitan) pričao legende o svom gradu lepo, lako i zabavno kao da se poznajemo sto godina i kao da smo se dogovorili da se tu sretnemo i da na najlepši mogući način saznam o Kotoru sve što ne piše ni u jednoj knjizi. Nismo se pitali za imena, ni danas mu ne znam ime, ali je taj susret prvo čega sam se setila kad sam, evo godinama kasnije, u petak ponovo prošla kroz "Vrata od Mora".

Samo što više nije imao svoj lik, moje sećanje mu je odjednom dalo sasvim drugo lice, a magija je u tome što je to meni poznato lice koje nikada nisam videla. To gosparski grad Kotor ume da radi sa sećanjima i to mi se učinilo kao fin, skoro pa očekivan poklon od prostora tako bogatog događajima, legendama, ljudima i istorijom koju su ljudi na tom malenom trouglu između "tri vode" vekovima pravili.

A za ova dva dana rada izgledalo je da neću ni uspeti ni umeti da "uštedim" ni toliko vremena da napravim jedan lagani, hodočasni  "đir" po svim poznatim mestima.Da se zahvalim na poklonu Zato sam ustala jutros u zoru, pa polako preko "Pjace od brašna" pored crkve Sv.Tripuna do česme za ćakulanje i pustim, krivudavim uličicima malom pjacom između crkava Sv. Nikole i Sv. Luke sa laganim mahanjem Gospi od Zdravlja i pećini u kojoj je živela Ozana.

Ali mi se svejedno čini da ću doći još jednom u Kotor. Kad-tad.