Whitney Houston više nema, ali - ostao je taj glas, živ, sve dok je živih da ga čuju.

Ostavila nam je svima čudesan glas, da slušamo i da pomislimo:

- kad od života dobiješ takav poklon kao što je bio njen kristalni, blistavi, biserni glas i kad ga, uzvratno - pokoniš svima drugima - svi pomisle da je i tvoj život ceo kao taj glas koji čuju...a ipak nije...i retko biva tako, da ljudi žive u skladu s onim što im je dato na dar, što im bude poklonjeno voljom slučajnih, srećnih okolnosti

Taj njen glas - to je bila esencija ženske melanholije, ton apsolutne ženske osame, zvuk koji je potpuno ispunjavao prostor i koji je prostor - stvarao. Taj glas je privlačio pažnju, "uvlačio" se u uši i srce, bez obzira kakvu muziku i koje glasove i inače voleli da slušamo. Taj glas je umeo da dotakne nešto u nama što ni sami ne znamo šta je i gde je, ali - "budilo se i javljalo" na ton tog glasa, kao da joj je glas velika voda kojom lako zaplovimo, bez želje da znamo kuda i dokle. Samo da plovimo dok god slušamo taj zvonki. čisti, s lakoćom izveden talas koji je dolazio iz njenog grla, iz njenog srca, iz nje same.

Retki su glasovi (ali ima ih za pažlivo i nežno uvo), retki su i muški i ženski glasovi koji tako savršeno pretvore krik u harmoniju, koji tako jednostavno, od par nota i par oktava kao da nanovo istkaju dirljivu i tananu lepotu nikad zaboravljenog orfejskog mita.

Ona je s druge strane Aheronta, ali glas joj je ostao ovde, da se sluša dok god ima živih da je čuju...