Ponekad mi se učini sasvim neverovatnim koliko dugo vremena ljudi provedu (tako dragocenog vremena potroše!) na smišljanje i razmišljanje o tome šta je i koliko istina, a šta čista iluzija, zabluda (delusion) o mnogočemu što smatraju neobično važnim za sebe, što smatraju neophodnim da bi potpuno razumeli šta sanjaju, a šta im se događa.

Jer je jasna linija između "sna i jave" katkad sasvim nevidljiva i tom svojom nevidljivošću rađa nesavladivu potrebu da je se nađe, da se ona "iscrta", "podeblja", jasno osvetli i tako nam, sama sobom, stalno poklanja očigledan odgovor o tome gde je istina, a gde zabluda, gde san, a gde java, gde stvarnost, a gde tlapnja.

I tako se (često, sasvim često) gubi iz vida da ako se oseća ta neprestana potreba da se utvrdi, tačno, neopozivo i jasno, ta granica "međ` javom i međ` snom", onda ili imamo strah da sanjamo ili imamo strah da živimo, jer je ta granica upravo sama naša dvostrukost kojom osećamo i san i javu, jer je ona upravo sve ono što jesmo i što bismo voleli da - nismo.

A potpuno je nevažno, ustvari.

Jer - uvek smo i stalno samo ono što sanjamo da jesmo.

I zato su naša najbolja i najdragocenija sećanja najčešće o stvarima, ljudima i događajima - koji se nikada nisu dogodili.

Samo smo ih - odsanjali.

*****

“I am tomorrow, or some future day, what I establish today. I am today what I established yesterday or some previous day.” - James Joyce

“'History,' Stephen said, 'is a nightmare from which I am trying to awake” - James Joyce

*****

Odoh u jutro.