Yesteryear je reč koja je izmišljena u jednoj pesmi ("Ballad of the Ladies of Times Past", ili "Ballade des dames du temps jadis"  koju je napisao  François Villon ) i označava vreme koje je (nedavno) prošlo, prošlu godinu, ali istovremeno i sasvim posebno "neprolazno" vreme, ponekad kod nas prevođeno kao "lanjski snegovi", s tim što taj naš prevod podrazumeva "nevažnost" događaja koji nas drži zarobljenim u sećanju, a "yesteryear" - naprotiv označava to vreme kao najvažnije vreme koje uopšte - pamtimo, vreme koje jesmo.

"Yesteryear" je vreme koje NE UMEMO da učinimo takvim da -  prođe, nikako, vreme koje najbolje razumemo tako da prihvatimo da nas  čežnje zamrznu i zarobe u lanjskim snegovima koji se ne tope, vreme studeni neprolaznih čežnji.

U tako mnogo važnih stvari ponekad sami sebe uverimo, a da ništa od toga zaista i ne postoji sem "prevarne" i dobrovoljne samoobmane...dočim ponekad - samo to i imamo za proživiti dan, samo to "yesteryear" vreme koje postoji jedino zajedno sa nama i sa važnim ljudima i događajima koje, zajedno sa "yesteryear" snagom nesavladive čežnje neprekidno doživljavamo kao da traje neprestano, a sasvim pouzdano znamo da je - iza nas.

I ko god od nas (a većina nas je takvih) nosi sobom neku "yesteryear" - sasvim lako prepoznamo kad, u bilo kom trenutku bilo ko s kim razgovaramo, kao da više nije prisutan uopšte u sadašnjosti, već potpuno odsutno - počne lutanje po svojim "yesteryears". Deca koja primete takva "stanja", a nemaju ih još uvek sobom kao sopstveno iskustvo, sa beskrajnim šarmom kažu "vid`, kako se zapuc`o!".

I - ne greše.

Čežnja koja ne prolazi je - takva - zamrzava sve u "nama lanjskim" svojom neprolaznom studeni koja istovremeno u sebi nosi i naše samoobmane i naše ničim okrnjene nade da se "yesteryear" ipak može dogoditi opet i još jednom.

I čak i kad se reč ne pomene, ona se odnekud pojavi između redova, kad Maestro ispisuje te redove, ili ih mi, nastavljajući samoobmanjivanje, uspevamo "upisivati" ledenim dahom "lanjskih snegova", kao Volt Vitmen:

-----------------------------------

Koliko su dugo zaglupljivali nas dvoje,
sada preobraženi mi bježimo hitro kako priroda bježi;
mi smo priroda; dugo smo bili odsutni; no sada se vraćamo,
mi postajemo biljke, debla, lišće, korijenje, kora,
mi smo u zemlji poslojeni, mi smo hr'di;
mi smo hrastovi, rastemo u proplancima jedan do drugoga.
Mi brstimo, mi smo par menu divljim krdima, samosvojni kao niko.
Mi smo dvije ribe koje skupa plivaju u moru,
mi smo često cvat divlje akacije, mi po puteljcima širimo
miris uveče i ujutro.
Mi smo također gruba nečist životinja, biljaka i ruda,
mi smo dva grabežljiva sokola, uzvinemo se na nebo i piljimo dolje,
mi smo dva blistava sunca, mi smo ono što nas drži u
ravnoteži s okruglim zvjezdanim oblikom, mi smo dva kometa,
mi vrebamo četveronožno s pandžama po šumama i skačemo na plijen,
mi smo dva oblaka dopodneva i popodneva koji nebu lete,
mi smo talasi koji se miješaju, mi smo dva od onih
radosnih valova koji se kotrljaju jedan preko drugoga i
međusobno moče,
mi smo ono što je atmosfera: prozirni, prijemljivi, prodirni
neprodirni,
mi smo snijeg, kiša, studen tame, mi smo svaki porod i
svaki upliv globusa,
mi smo kružili i kružili, dok nismo opet stigli do cilja, nas dvoje,
mi smo se svega umorili osim slobode i osim naše vlastite radosti.

Walt Withman
(Tin)

& blues trener (thx!)

-----------------------------------

I kao što, u redove pravog Maestra sa lakoćom "učitavamo" nenapisanu reč "yesteryears", tako to činimo i sa muzikom te iste reči...ponekad jednako samoobmanjujuće, ponekad jednako neophodno...

Ima jedna "opisna" i stara vrsta poslovice koja simboliše našu uvek prisutnu spremnost da se - predamo predrasudama, stereotipima, stavovima koje ne proveravamo, ne podvrgavamo sumnji jer nam (iz ko zna sve kakvih raloga) - prijaju, ugodni su nam, ne želimo da sumnjamo da su "istine" u koje duboko verujemo ustvari - predrasude. Poslovica glasi:

"A deaf man heard how a mute told that a blind man has seen how a cripple walked."

"Gluv čovek je čuo od nemog čoveka da je slep čovek video da čovek bez nogu - hoda."

Ljudi (sasvim očigledno) - bez predrasuda ne mogu i iluzija je poverovati da ih se, bilo kakvim pravilima, propisima, objašnjenjima i opisima možemo - sasvim osloboditi. Ali ih - možemo postati svesni ako O NJIMA, a ne NJIMA razgovaramo, ako razne stvari u koje smo ubeđeni - podvrgnemo sumnji.

Davnih dana, na jednoj izvanrednoj izložbi u Ženevi  (multimedijalnog, konceptualnog karaktera) bila su (vrlo stvarno, hiperrealistično) na jednom zidu jedna vrata na kojima je pisalo "vi, koji nemate predrasude - uđite otvarajući ova vrata". I nema ko nije pokušao, a vrata su (naravno) bila - nacrtana na zidu, izvanredno realno.

Najveći broj naših predrasuda proizlazi iz toga što nas društvo i okolina "uči" njima i što većina ljudi ima nesavladivu potrebu da sebe doživljava kao "divove", a to jedino ume smatrajući mnogo ili sve druge - "patuljcima". Niti se tako postaje "div" niti je to dokaz da je bilo ko drugi "patuljak". Ali se - dešava.

I ako ne uspemo da razumemo da SVAKA predrasuda pomalo zaglupljuje, propustićemo razne fine stvari u životu, "promašićemo" razne ljude koje svojim predrasudama činimo "nevidljivim" sebi samima.

Ako bar neku od predrasuda ne podvrgnemo proveri i sumnji, na kraju ćemo svim svojim bićem i svaki dan i stalno, s lakoćom verovati u poslovicu koja je napisana kao "ilustracija" predrasuda.

I "odricanjem" BAR JEDNE OD HILJADU  predrasuda koje "vučemo za sobom", osetićemo i videćemo razne lepote koje ta predrasuda "skriva" od nas, pa se  onda istim mehanizmom odreknemo  još jedne i još jedne...uz svest da ih ne možemo ukloniti sasvim, ali im možemo bitno smanjiti - ukupan broj.

Ponekad je upravo TO ono što se naziva - napretkom ljudske civilizacije i ostvarivanjem snova i nade koje imaju mnogi koji se protiv predrasuda - bore, kako god znaju i umeju.