Pre nedelju dana u Beogradu je održana javna debata "Političke kampanje ina internetu - nov put do birača" u suorganizaciji Centra modernih veština i fondacije Friedrich Ebert.

"Predavači na konferenciji su bili Dragana Đermanović (Srbija), Krunoslav Vidić (Hrvatska), Marko Rakar (Hrvatska), Natalie Sial (Švedska), Adam Dustagheer (V. Britanija) i Sebastian Reichel (Nemačka). U okviru konferencije organizovan je panel na kom su učestvovali Vesna Marjanović (DS), Tomislav Damnjanović (G17 plus) i Nikola Andrić (LDP). Na konferenciji su učestvovali predstavnici SDPS, SPS, DS, LSV i SDO koji se u svojim strankama bave online komunikacijom. Celokupna konferencija je uživo prenošena putem interneta i Twittera. Praćenje konferencije od strane blogera je dalo posebnu draž jer su pitanja postavljana i u sali i putem interneta."

(na postavljenim linkovima mogu se pratiti blogovi i komentari raznih učesnika, kako prisutnih predstavnika internet zajednice tako  i izbor sa twitter-a tokom same debate koja je imala "live" internet prenos)

Usudila bih se da tvrdim da ovo NIJE "samo jedna od debata", konferencija, seminara i "takoto i tomeslično" koja se kod nas o nekoj temi dogodila samo kao kratak bljesak, ne davši pri tome dovoljno svetla za uklanjanje tmine nad nerazumevanjem ili neznanjem o tome koliko i kako su  informacija i komunikacija - svima od nepohodne, nezamenjive, vitalne važnosti.

Jedan mudar čovek je rekao "ništa ne može da zaustavi ideju čije je vreme došlo", a kokanda je kod nas stiglo vreme za dijalog o tome kako, ko, zašto i na koji način informaciju TRAŽI i kako, zašto, ko i na koji način informaciju PRUŽA i kako, zašto i na koji način je to dobro, sjajno i vrloodlično i za sve druge do kojih takva informacija stiže.

Ljudi, bili pripadnici internet zajednice ili ne, žele da skupe, da "imaju" informacije, žele odgovore na razna pitanja koja se tiču svakodnevice taman toliko koliko i budućnosti (koja je dovoljno neizvesna i BEZ nedostatka informacija!), žele - KOMUNIKACIJU, kaotakvu.

Političke stranke, na jedan ili drugi način, razumeće, naučiće, počeće tu direktnu komunikaciju, a od svih učesnika će zavisiti KAKO će ta razmena izgledati...Mogla bih da garantujem da će biti nesporazuma, razočaravanja, prevelikih (ili premalih) očekivanja, razgovora "ja šumom, a ti drumom", ali isto tako da će biti dobre, razumne, prijatne komunikacije, korisnih informacija kojima će na temi "političke stranke - internet zajednica" biti otvoreno jedno sasvim novo poglavlje.

Čini mi čast i neizmerno zadovoljstvo što sam i na konferenciji prošlog ponedeljka (i inače) bila deo tog zajedničkog početka.

(otvoren nalog na twitter-u tokom konferencije je moj lični, mali doprinos...)

Kad bismo uspeli da razumemo da je ta "dolazeća" komunikacija između poliitčkih stranaka i internet zajednice na društvenim mrežama sasvim slična (ako ne ista) svim našim pojedinačnim, privatnim komunikacijama na tim istim društvenim mrežama, možda bismo uspeli da izbegnemo "komunikaciju predrasudama i stereotipima" i da zaista razumemo svu dragocenost društvenih mreža.

Kroz usta jednog od svojih junaka, Mihail Bulgakov kaže "Ne razgovaraj sa strancima!" i to je verovatno sasvim mudar i ispravan savet. I - potpuno nekoristan, što se mene tiče :))))

Ljudi si društvena bića i komunikacija im je potrebna kao i vazduh, voda ili hrana, jednostavno se bez međuljudske, dvosmerne komunikacije - ne može.

A stranci koje sretnemo na društvenim mrežama mogu biti jednako dragocena, nezamenjiva bića kao i ona koje srećemo u realnom životu....nekad se desi da vam ti stranci "slome srce", ali - bože moj, čemu srce inače i služi no da se nosi na dlanu, ispušta i - lomi... :))

Madrid je jedan od gradova koji imaju svoj - moto.

"Fui sobre agua edificada,
mis muros de fuego son.
Esta es mi insignia y blasón"

"Moji su temelji na vodi

Moje su zidine od vatre

oni su moj grb i moje zastave".

Madrid samim sobom, svojom okolinom u kojoj je u krugu od stotinak kilometara desetak gradova svetske kulturne baštine, (Toledo, ah, Toledo...), svojim ljudima i duhom i atomsferom koju neguje, celim sobom - Madrid i nepažljivom posetiocu i nemarnom putniku prolazniku dokazuje i pokazuje svu istinitost reči izabranih za moto  (ili su reči i moto izabrali Madrid, to se već ne može sa sigurnošću tvrditi).

"...ja sam voda i vatra i stvaram i poklanjam život...".

Kao i druga slična mesta na kojima su se, kao na raskršćima, sretale civilizacije, na kojima je život bujao oduvek, a zemlja i vazduh bili darežljivi prema ljudima, Madrid čuva nekakvo (skoro pa opipljivo) sećanje na sve koji su ga gradili, koji su ga rušili, u njemu živeli i umirali. Uzanih ulica, uređenih fasada i trgova, slavnog muzeja "Prado", nebrojenih spomenika, vrhunski urađenih porcelanskih i keramičkih ukrasa na fasadama, paelje i tortilje i vina, Madrid ima i svetla, i širine, i osećanja ogromnog prostora koji zauzima i nečeg finog, prijatnog, mekog, mi (ili Nemci) bi rekli "schlampig", nekakvog mediteranskog šlamperaja u kojem postoje samo tragovi one nepregledne, čuvene, potapajuće melanholije koja potpuno prekriva prestonicu susedne zemlje - Portugala, melanholije kojom Lisabon zauvek začara svakog svog slučajnog posetioca. U Madridu je ona, ta melanholija,  tek bleda senka, tek tračak, kao davno zaboravljeno lice, reč ili osmeh.

Madrid pulsira, neprekidno, i taj ritam i puls može se osetiti nezavisno od gradske vreve ili buke, to je onaj duboki, unutarnji, prastari puls života koji nikad ne prestaje. Ako se zastane, taj puls postaje ritam u kojem može da se prepozna neka reč, nečije ime, neki stih, nešto što i sami nosimo kao sopstveni ritam.

Boravkom u Madridu može vam se dogoditi da razumete da ste u stvari krenuli u - Kordobu, a da ste se nekakvom magijom, slučajno i privremeno, obreli baš u Madridu. I da, kao nigde drugde i kao ni na jednom drugom mestu, osetite (skoro pod rukom) šta je sve ono što vam neopisivo - nedostaje.

Madrid je grad u koji treba otići sam (i poslom) da bi se sasvim jasno osetilo ko su i gde su ljudi i prostori koji vam u Madridu nedostaju kao ni na jednom drugom mestu.

U tišini, na osami, varljivih misli (silence, exile and cunning) je jedan od čuvenih i neobičnih citata jednog još čuvenijeg, neobičnijeg i možda najuticajnijeg pisca XX veka - Džejmsa Džojsa iz njegove knjige "Portret umetnika u mladosti".

“You have asked me what I would do and what I would not do.

I will tell you what I will do and what I will not do.

I will not serve that in which I no longer believe, whether it call itself my home, my fatherland or my church: and I will try to express myself in some mode of life or art as freely as I can, and as wholly as I can, using for my defence the only arms I allow myself to use . . . silence, exile, and cunning.”

~ James Joyce,  A Portrait of the Artist as a Young Man

 U tišini, na osami, varljivih misli, slobodnim izborom ili prirodnim sledom stvari, mnogi od nas provedu neko vreme, sasvim slično načinu koji James Joyce bira za sebe (ili svog junaka jedne knjige, što ume da izađe na isto).

(Inače, taj njegov citat postao je rutinski deo ponude tetovaža - Johnny Depp ga ima istetoviranog na svojoj levoj podlaktici, zanimljiva stvar je to crtanje sopstvenog tela, i dekadentno i šašavo i na određen način - tako paganski magijsko).

Mnogi umetnici još uvek smatraju taj kratki Džojsov citat  dovoljno inspirativnim da bi mu posvetili svoja dela i neki od njih su i celu jednu izložbu (juče otvorenu u Sonoma Valley, Kalifornija) nazvali "Silence, exile and cunning".

(The work of these artists show the kind of commitment to revealing certain aspects of silence, exile, or cunning that require a rare conviction and an intimate knowledge of their subject that can only suggest a sympathetic relation to Joyce’s uncompromising stance )

U tišini, na osami, varljivih misli može se biti u bilo kom trenutku, na bilo kom mestu, bez obzira na moguće prisustvo drugih ljudi, bez obzira na bilo šta drugo što u tom momentu radimo.

"Prokleta sloboda izbora!" - dodao bi možda neko nestrpljiv da bivanje u tišini, na osami, varljivih misli donese bilo kakav rezultat, bilo kakvu promenu, bilo kakvo osećanje drugačije i lepše od svega onog što ne želimo, čega se odričemo i zbog čega dobrovoljno odlazimo u tišinu, na osamu, loveći lukavo sve varljive misli.

Ženski magazini novog doba, razni priručnici puni malih, a nekorisnih saveta, svakakvi savetnici za dobro raspoloženje, zdrav život i uspehe, priče iz medija o tome kako drugima uspeva, svi oni imaju poneki oblik preporuke "posvetite neko vreme samo sebi" kao previše pojednostavljen, skoro karikaturalan oblik slobodnog izbora koji čini Džojs govoreći o neophodnosti da se porekne sve drugo osim boravka u tišini, na osami, promišljajući varljive misli najveštije što se ume.

Kad dovoljno često i dovoljno dugo sopstvenom odlukom boravimo u tišini, na osami, igrajući se lukavo sa svim svojim varljivim mislima,  mogu nam postati moguće i verovatne sasvim nezamislive stvari, ljudi i događaji. Ako pri svemu tome uvidimo da nas i nečije drugo, tuđe lice i glas prati i ne napušta tokom osame - tim bolje. Koliko god i to neobično zvučalo.