29.01.1934., rođen je Branko Miljković, Pesnik, Čovek koji je živeo metafore, Pesma koja je živela čoveka, jedan od najvećih pesnika našeg jezika, jedan od onih Pesnika o kojima se skoro samo ćutalo i koji je baš tom tišinom uspeo da dopre do mnogih od nas, jedan od onih Pesnika koji je svojom poetikom učinio da se mi, njegovi poklonici i poštovaoci osećamo kao članovi kakvog "tajnog, zavereničkog kluba" koji se prepoznaju retkim citiranjem njegovih stihova i nemuštim deljenjem njegovih neukrotivih reči.

Branko Miljković, Izabrane pesme (i spisi)

Septembra 1960 dao je intervju za NIN, čije fragmente prenosim

AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI

N: Ko je naš najveći savremeni pesnik?
BM:Nesumnjivo Vasko Popa
N: Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji recite je.
BM:Sve istinsk eformule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati.Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: "Čovekov put vodi kroz šumu simbola". Moja formula:"Reči su moćni okvir sveta.Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili zvezdama."
N: Ima li pesnika koji pišu onako kako biste vi želeli da pišete?
BM:Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći.Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta je nedovoljna sažetost. Vaska Popu , pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.
N: Da li je poezija "neprekidna svežina sveta"?
BM:Usvajam valerijevsku definiciju :"Poezija je patetika uma"
..............................
N :Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?
BM:Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista.Pokušavam u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.
...............................
N: Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
BM:Odabrao bih jednu prejaku reš, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik. Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo...
...............................
N: Šta Vas je, koji momenat iz života okrenuo ka poeziji?
BM:Rano osećanje nemoći pred sveto, nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje vas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.
...............................
N: Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji?
BM:Verovatno. Samo pesnici su još uvek pod utiskom Ikarovog leta
................................
N: Koja umetnost je za Vas, najveća?
BM:Igra na trapezu.
N: Šta mislite o budućnosti poezije?
BM:Sve što je ljudsko ima svoju budućnost.Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

*******************

A upitan o Majakovskom, Branko Miljković je podelio sa nama još "neukrotivih reči":
..."Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage, "revolucionarni pucanj iznutra".
Umeo je da obesnaži smisao tuđeg samoubistva, ali je sam podlegao apsurdu. Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutrašnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: "Drugovi, ne spletkarite". Pa ipak, revolver nije opalio slučajno. Majakovskog nije ubila potisnuta lirika, prezaposlena nežnost. On je bio suviše jak da bi ga mogli pobediti kanarinci. Drugačije su ptice kružile nad njegovom glavom...
...Događaj se samo upola dogodio ukoliko ne nađe svog pesnika.Oktobarska revolucija je našla svog pesnika u Majakovskom...
...Nikada nijedan pesnik neće izdržati pretvaranje svojih reči u delo, ma kakve bile te reči. Isuviše je buke, pogrešaka, otpadaka. Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika..."

********************

Kontroverze oko njegove smrti (samoubistva, ali i života, link je na roman Koste Dimitrijevića, 2002), "književna i svaka druga tišina" koja je 14.februara 1961. pratila njegovu sahranu (tog je dana, inače, bilo pomračenje Sunca u Beogradu, trivia, ali i - metafora) ta posvemašnja "uzdržanost" književne i svake druge javnosti da se učini "l` hommage" poeziji kojom je stvorio sasvim poseban "svemir" poetskih izraza, ta tišina kojom se bezuspešno pokušava smanjiti "gromoglasna buka" njegovih metafora, sve ga to zajedno čini (ipak) još uticajnijim i snažnijim nego mnogi glasno hvalljeni i u javnosti poštovanjem ovenčani.

Ima li prevodioca dovoljno smelih da Branka prevedu na druge jezike?

Mislim da postoji prevod na nemački u jednoj Antologiji srpskog pesništva koja je izdata 2004. u saradnji sa novosadskim "Svetovima".

Branko je danas u čitankama, postoji književna nagrada sa njegovim imenom, ne znam da li postoje teze i disertacije koje bi se bavile njegovim pesništvom, ali ono što vidim je - neverovatan veliki broj poklonika, a neverovatno mali broj onih koji bi, u nekoj zvaničnoj književnoj javnosti, dali Branku mesto koje nesporno zaslužuje. Skoro da ponekad osetimo da ga svi mi čitamo, osećamo i volimo - ilegalno, subverzivno (mislim čak da bi mu se to dopadalo, kad bi mogao da vidi!).

I mrtav doživljava zavist svih onih od kojih je oduvek bio bolji. Oni su živi, imaju svoje sinekure, ali nemaju talenat koji bi čitaoce držao bez daha nad rečima.

A svojom neukrotivom rečju umeo je da svoje misli složi i u formu koja nije pesma, ali ostaje - poetska:

"Rat na jedan fizički grub način dekomponuje stvarnost. Tako razbijena i eksplodirana stvarnost se održava u svesti ratnih i posleratnih generacija i stvara jednu nespokojnu i pomalo umornu literaturu... Poraznosti rata se ne ogledaju toliko uništavanjem materijalne stvarnosti koliko u razaranju čovekove psihe. Posle bombi i ruševina treba sakupiti delove sebe, napraviti ponovo sebe, izmisliti i opravdati potrebu svog produženog postojanja.

Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan. Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge.
Pesnik, umesto da kaže biva kazan
Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo.

Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja."

Na kraju, jedno od najpoetskijih pisama ikada ikome napisanih:

Branko Miljković - Pismo prijatelju

Dragi prijatelju,
...
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.

Doviđenja, pesniće.

A cluster of galaxies about 614 million light years from Earth. In the constellation Columba ("dove") visible in the Southern Hemisphere.

Internet mi je doneo mnoga dobra, prizore, događaje i ljude, sve i svašta što mi inače nikako ne bi bilo dostupno. I često osetim ćutljivu zahvalnost na svim i raznim poklonima interneta koji su istovremeno i blizu, kao na dohvat ruke i daleko kao zvezde na najvećoj mogućoj udaljenosti koju možemo zamisliti.

A upravo je o - zvezdama reč. Onih koje jesu (valjda) i onih koje (vrlo verovatno) već davno ne postoje, ali mi vidimo njihovu svetlost, mada su (po svoj prilici) davno zgasle.

Jedna sjajna stranica interneta obeležila mi je i današnji dan:

Univerzum na dlanu, galaksije i zvezde, sva čuda za razgledanje i sve je samo "a click away"

"Klik na link" koji od sveg srca preporučujem otvara 3D "mapu" Univerzuma koji poznajemo (i ponekad za vedrih zimskih i letnjih noći, daleko od veštačkih svetala i vidimo), interaktivnu mapu na kojoj se po volji možemo "vrteti" kroz galaksije, planete i zvezde, učeći pri tome najosnovnije stvari o njima.

Meni poklonio internet - ja poklanjam dalje, možda još nekog obraduje...

A kad se i ako umorimo od "hvatanja" zvezda po galaksijama koje (ne)postoje  isti taj internet donosi na poklon tri sjajne stranice koje takođe - poklanjam dalje:

Čudesna mesta na Zemlji (deo prvi)

Čudesna mesta na Zemlji (deo drugi)

Čudesna mesta na Zemlji (deo treći)

Osim što su fotografije majstorski urađene (same po sebi) jednako tako su majstorskim okom odabrana i - mesta, čisto uživanje za razgledanje...

Sve ove razne lepote pronađene u beskrajnom okeanu interneta, kao poruka u boci bačena ko zna gde i kada i (malo dopisano) - prosleđeno dalje...da se ne zaboravi kako su nam sve te i mnoge druge razne lepe stvari često na dohvat ruke i odmah tu - iza ćoška...

Šmira, fol, kobajagi - onokad nije stvarno, ali - jako liči.

Nekad davno prikazivana je reklama za keks čiji je ime  bilo "Bakin kolač", a glumica (sjajna Radmila Savićević) nakon što nevoljno proba keks, s upečatljivim izrazom lica kaže -  "liči".

Asocijacija na staru reklamu "pozvana" je kroz razgovor kojem je tema bila - koliko i kako ljudi "šmiraju", "foliraju", pokušavaju da sve i svašta "kobajagi" prikažu kao stvarno i istinito, kao potkrepljeno činjenicama ako se radi o nekoj temi koja bi morala biti laka i jednostavna za dokazati ako zaista postoji ili za neku emociju koja bi (takođe) morala biti jednostavna i laka za osetiti da stvarno postoji, da je istinita, stvarna.

Ali - izgleda ne biva tako.

Izgleda biva da se mnogo češće šmira, folira, kobajagi razume u nešto nego što se uloži truda da se događaj, ljudi, prizori, emocije opišu bez svega toga, jednostavno, onakvi kakvi jesu.

Izgleda da je mnogo češće da se ponašamo kao Radmila Savićević u reklami - tvrdimo da je nešto takvo kakvo je ostavljajući dovoljno prostora da se misli i da baš ne mislimo tako.

 (Lawmakers from the leftist Palikot's Movement cover their faces with masks as they protest against ACTA, Warsaw, Poland, Thursday, Jan. 26, 2012, Source: Alik Keplicz)

Ne znam kad "šmira, fol i kobajajgi" čine više nevolja ljudima - da li kada ih upotrebljavaju u privatnosti komunikacije svojih emocija ili kad ih upotreblajvaju na svom poslu, čime god se bavili.

Neutaživa potreba da prikažu da osećaju nešto što ustvari ne osećaju i neodoljiv izazov da se na poslu kojim se bave "prave" boljim  nego što jesu ili neizbežna želja da prikažu da se razumeju u nešto u šta se sasvim malo ili uopšte ne razumeju, čitav "šmira" svemir se izgradi od činjenica koje ne postoje, od emocija koje ne postoje, od znanja - koje ne postoji.

I svi, nekako ćutke, kao da pristajemo na to, a kad god nas prepoznaju kao ljude koji ne pristaju - nazivaju nas "čudacima", "neprilagođenima", "van sveta" i sličnim nazivima kojima se pokušava dokazati da je prećutni dogovor grupe da se "svi pravimo" da jeste nešto što nije ustvari ispravan, dobar, etičan. A - nije i ne može biti, naravno.

I koliko god imala razumevanja (ne i opravdanja, samo objašnjenja i razumevanja) za "šmiru, fol, kobajagi" ponašanje neke grupe, male ili velike, jer je to ponekad jedini način da grupa "opstane", toliko nemam ni razumevanja ni objašnjenja (a o opravdanju i da se ne priča!) za slučajeve kada neko prikazuje svoje emocije, a one su ustvari "šmira, fol, kobajagi".

Nešto kao "bakin kolač" - samo "liči" na emociju, a ustvari ipak - nije.

Kad sve i svašta o tome šta je sve "šmira, fol, kobajagi" promislimo i razmenimo, lako uočimo da su nam možda i zbog svega toga tako dragocena ljudska bića s kojima u komunikaciji potpuno izostaje i šmira i fol i kobajagi.

S kojima se može samo tako - postojati.

Retka vrsta ljudskih bića, sasvim retka, ali tim vrednija da ih "čuvamo i pazimo da nam duže traju".

Kažu da je Alfred Hičkok jednom na pitanje Ingrid Bergman o tome kako da odlgumi nešto rekao jednostavno "Fake it, Ingrid, fake it! Everybody does it".

Sasvim je moguće da je veliki majstor bio - sasvim u pravu...

Šmira ruleZ, izgleda.... :)

Univerzum na dlanu ili - kako izgleda 6 minuta kada bi (osim imaginacije i kreativnog prikaza) stvarno mogli da proputujemo 13,7 milijardi godina za 6 minuta, a krećući se brzinom svetlosti.

O tome je reč u ovoj prezentaciji koja je, koristeći sve do sada poznate i dostupne podatke o našem Univerzumu napravljena u razmeri, tačnoj, a sa ciljem da nam se prikaže celokupno poznati Univerzum kada bismo imali prilike da putujemo nezamislivo i nedopustivo brzo za sve osim za - fotone, koji stvarno tako "putuju".

Animacija prikazuje šta sve vidimo kada se od planete Zemlje udaljimo jedan sat krećući se brzinom svetlosti, jedan dan, jednu godinu, milion godina, sto miliona godina,...pa sve do trenutka od pre 13,7 milijardi godina u koji se "vraćamo" sve vreme se krećuči brzinom svetlosti, odnosno brzinom od 300 000 kilometara u jednoj sekundi.

Užitak prizora ovog "putovanja" zaslužuje gledanje na celom ekranu...

Čini se kao da, gledajući vizuelizaciju načinjenu na osnovu ukupnog prikupljenog znanja o Univerzumu, ustvari gledamo san koji je davno, poetski, sanjao William Blake.

Noćas je - bogojavljenska noć.

Običaji vezani za tu noć su različiti, "vuku korene" izgleda i iz paganskih vremena, a ispunjena je različitim ritualima u različitim kulturama, nekada udaljenim i u vremenu i u prostoru, a ipak - identičnih običaja i verovanja.

Šekspir je napisao komediju tog naziva. (Twelfth Night), dvanaesta noć od Božića. (po kom god kalendaru obeležavali Božić)

19. januara se u crkvama osveštava voda, za koju se veruje da ima čudesne moći.

Veruje se da se uoči ponoći Bogojavljenske noći "otvaraju nebesa", da se ukrštaju zimski i letnji, severni i južni vetrovi sveta, a da devojke mogu te noći videti lik onoga kog ljube na sasvim neobičnim mestima - na staklu, u dimu, na vodi, na nebu...

Bogojavljenska noć, takođe se veruje, ispunjava strasnu, iskrenu i jaku želju koju poželimo u ponoć, sa različitim ritualima koji se pri tome imaju izvesti.

Želja mora biti - samo jedna...nije zgoreg - pokušati, ne može škoditi da je se poželi, kako god nemoguća za ostvariti izgledala.

A ustvari, samo ono što nam izgleda sasvim nemoguće i zovemo - željom...

Julijanski kalendar je ove godine 13.januar "poklopio" sa - petkom i tako "spojio" obeležavanje dočeka Nove godine sa simbolom jednog vekovnog sujeverja o "baksuznom" datumu, (strah od petka 13. se inače zove paraskavedekatriafobija)

A Sunce ga je, svojim nepromenljivim, bistrim i svetlim  kalendarom, pozdravilo još jednim lepim izlaskom.

Srećna svima julijanska i srpska Nova godina i neka nam svima dobre želje, izrečene još jednom i danas tokom dana i večeri,  "ponište" sve što inače i u drugim mesecima naša sklonost ka sujeverju nosi kao "petak 13". (ove godine petak 13. imaćemo još i u aprilu i u junu)

Vita activa, vita contemplativa.

Jedna dobra, lepa vest je danas objavljena:

Srbija: zašto nam je bitan CERN?

"Predsednik Srbije Boris Tadić sutra će u Ženevi posetiti Evropsku organizaciju za nuklearna istraživanja (CERN) i sa generalnim direktorom CERN-a Rolf-Diterom Hojerom potpisati sporazum kojim će Srbija, ponovo posle nekoliko decenija, postati pridruženi član te organizacije."

Članak je ustvari intervju sa Aleksadnrom Belićem (i naravno da preporučujem čitanje), napravljen tim povodom:

Na pitanje  "Šta znači za Srbiju potpisivanje ovog ugovora'" odgovorio je:

"Potpisivanje pretstavlja početak procesa pristupanja, početak povratka u organizaciju među čijim smo osnivačima bili još davne 1954. godine. Osećam se veoma prijatno kada se vraćamo tamo gde sa pravom pripadamo."

I još kaže:

"Ne postoji srpska, američka ili ruska fizika – zakoni fizike su isti na celoj planeti, u čitavom univerzumu. Naš rad zato nije podložan političkim ili drugim manipulacijama, već se lako i objektivno vrednuje na međunarodnom tržištu ideja. Ukoliko uspevate da privučete međunarodne partnere da sarađuju sa vama, znači da ste dobri, jer u suprotnom niko ne bi imao razloga da sa vama sarađuje."

Aleksandar Belić, direktor Instituta za fiziku

Za mene u ovoj vesti ima mnogo, mnogo, drugih raznih detaljinih, ličnih, opštih, važnih, svakakvih vesti i podataka, ljudi i događaja, neopisivo mnogo, čitava knjiga raznih drugih informacija koje kroz moj život teku desetinama godina,

I danas je onaj redak trenutak kada se bivši i sadašnji život spoje u jednu, jedinu zajedničku tačku, kad se razne dvostrukosti kojima živimo harmonično slože (bar na koji minut)  u - jedno.

Nedostaju mi reči da opišem koliko mi je drago što će se ovaj najavljeni događaj odviti sutra u Ženevi.

Jednoj generaciji su do kraja otvorena još jedna vrata...

(mladi naučnici Instituta za fiziku, foto IPB)

I kao što to uvek biva kod trenutaka u kojima se važnim događajima spajaju naš bivši život i ovaj koji sada živimo, nedostaje mi, osim reči, i samo jedan čovek, jače i više nego kada uobičajeno i rutinama ti životi idu svojim odvojenim, mimoilaznim linijama, jedna kroz nadir, druga kroz zenit horizonta na kojem nam se sve drugo dešava...

 ***************************************************************

DODATAK VESTI. 10.01.2012.

Srbija zvanično postala član CERNA

Izlazak Sunca jutros, fotografije za prijatelje koji su daleko, a pod istim Suncem.

Samo nigde ne izlazi tako lepo kao nad Dunavom, a u Novom Sadu :)

Jednom, davno, jedan razgovor (i poznanstvo) počelo je razmenom znanja o tačnoj udaljeosti Sunca od Zemlje. Ništa pametnije nismo imali za početak komunikacije, a i - stvarno je zanimljivo, sve u vezi sa Suncem.

Sunce je udaljeno od nas 149 600 000 km  (srednje rastojanje 1.496×10⁸ km), a svaki sunčev zrak od Sunca do nas putuje 8 minuta i 19 sekundi (at light speed), i naravno da je opčinjavalo ljude otkad je ljudi na Zemlji, ono je donosilo svetlo, hranu, toplotu i dugo je smatrano (u raznim religijama, paganskim ili monoteističkim) za posebno božanstvo kojem su ljudi pridavali sva moguća magična i čudesna svojstva. Zimska kratkodnevica decembarska (zimski solsticij ili suncostaj) je vreme u kom tri dana Sunce "stoji" na najnižoj tački horizonta, vreme najtamnije noći na Zemlji i u te dane (po Gregorijanskom kalendaru) "pada" Božić, a ti su dani obeležavani na razne načine otkad je ljudi.

I danas nam "slabo" pomažu sva moguća znanja koja imamo o našoj zvezdi (a saznali smo neopisivo puno u odnosu na sve naše prethodnike), i danas Sunce ima posebno mesto u našem ponašanju, utiče na naše raspoloženje, upravlja našim ponašanjem, kao da smi svi deca Sunca, a ne ove naše planete Zemlje. Ako i kada nju zovemo "majkom Zemljom", Sunce nepobedivo sasvim komotno možemo zvati našim "ocem" jer omogućava - život na Zemlji (koja je takođe, negde nekome daleko - zvezda).

I svako je nekad nekome rekao "Sunce moje!", bar jednom, metaforom koja jasno pokazuje koliko nam je Sunce - važno.

Poslednjih 48 sati nemam pristup ovoj svojoj stranici, internet javlja da je nema za sada iz nepoznatih razloga, a nemam pojma da li će se ovaj tekst pojaviti igde, jer mi je dostupna edit stranica, nalog i blogovi drugih blogera, sve osim moje sopstvene strane koja je - nevidljiva, kao da ne postoji.

Negde neki šašavi softver luduje po vrletima i bespućima interneta i - zagubio je moju stranicu, interesantna stvar  (nadam se da je bar drugima njihove stranice vratio, ako im se slično dešavalo) .

Pokušala sam sve što umem i potražila pomoć kako umem, ali je rezultat - ništa, nthing, null, zero, nada,...i jedino što mi je palo na pamet je da napišem post koji (bar za sada i sigurno) neću moći videti. Nikad sličniju poruku onim porukama koje se napišu i stave u bocu, pa bace u more na internetu nisam napisala - prava  "poruka u internet  boci", samo tako upućena beskonačnom okeanu internet reči i poruka.

Ustvari je - zanimljivo, dovoljno da se napiskara par reči kojima ću zapamtiti da se može pisati post - koji neću videti (a verovatno ni iko drugi).

EDIT:

i dalje, jedino što vidim kada želim da pristupim svojoj strani je ovo:

(i nema mi druge nego - odoh do policije, ako ni oni ne budu znal o čemu je reči, onda će ostati večita tajna :))