TED je i ove godine (od 12. do 16. jula, Global Conference, Oxford) po običaju - zanimljiv, kreativan, zabavan, inspirativan globalni događaj. (uvek vredi investirati vreme u skitnju po ovoj internet stranici, uvek se ta investicija višestruko isplati)

Između svih novih lica TED-a ovog su se jula meni izdvojila dva:

1. Rachel Sussman, koja se već nekoliko godina bavi fotografisanjem najstarijih živih bića na planeti (neprekidno živih), starijih od 2000 godina.

2. Julian Assange, vlasnika internet stranice WikiLeaks, (koja ovih dana diže priličnu prašinu u "klasičnim" medijima, a na socijalnim mrežama - pogotovo), a koji je bio "intervju iznenađenja" (link sa imenom vodi do 20 minuta izuzetno zanmiljivog  razgovora koji je vodio Chris Anderson, jedan od osnivača TED, na ovogodišnjoj TED GLOBAL konferenciji)

 I koliko god svi događaji i cela priča oko "WikiLeaks" bili nesporno zanimljivi (i vrlo verovatno će trajati i razvijati se još prilično dugo vremena), meni su fotografije koje snima Rachel Sussman jednostavno - magične, očaravajuće i govore mnogo više nego što bi to mogle stotine, hiljade i milioni stranica ljudskog pisma (bilo kog), ljudskih reči i interpretacija o beskonačnosti vremena i veličanstvenosti života kaotakvog.

LINK: fotografije besmrtnih bića naše planete...

LINK : blog Rachel Sussman

...ili:

tačno četiri godine blogeraja kao povod za prisetiti se ( "as time goes by..." ) i kako ume da bude zgodno kad nekoga sretneš na mreži, kad svaštanešto naučiš na mreži, kad se zabaviš i nasmeješ i naljutiš i razgneviš i zaprepastiš i uživaš u tuđem izboru muzike, u nečijim rečima, u nečijoj emociji koja te dodirne, inspiriše, kad ti nedostaju priče ljudi koje uopšte ne poznaješ, kad sasvim slučajno, "naletiš" na prave male dragulje od tekstova, crtice koje su prava-pravcata "bloglit(eratura)" ...

Zbog svega toga mi se čini da je jako fina stvar ovaj interaktivni Web 2.0 kojim nam je poklonjen - blogeraj (blogeraj kao mreža, kao čipka i štrikeraj).

"Examples of Web 2.0 include social-networking sites, blogs, wikis, video-sharing sites, hosted services, web applications, mashups and folksonomies."

 "The next generation of the Web is Web 3.0, will make tasks like your search faster and easier. Instead of multiple searches, you might type a complex sentence or two in your Web 3.0 browser, and the Web will do the rest. The browser will analyze your response, search the Internet for all possible answers, and then organize the results for you.The Web 3.0 browser will act like a personal assistant. As you search the Web, the browser learns what you are interested in. The more you use the Web, the more your browser learns about you and the less specific you'll need to be with your questions. Eventually you might be able to ask your browser open questions like 'where should I go for lunch?' Your browser would consult its records of what you like and dislike, take into account your current location and then suggest a list of restaurants".

Videćemo da li će "Semantic Web" ispunjavati naša očekivanja i da li će i koliko uspevati da zameni komunikaciju među ljudima na mreži, takvu kakva je danas, kad bude u širokoj upotrebi u kakvoj je Web 2.0. (ili poput Grid za sada)

Kažu da ljudi mogu bez vode samo par dana (najviše do nedelju dana), da bez hrane mogu više nedelja (i do dva meseca), ali nisam našla podataka koji bi mi pomogli da saznam - koliko dugo ljudi mogu BEZ ikakve komunikacije? Osim ljudi koji se zavetuju na ćutanje i zbog svojih, sasvim posebnih razloga, potpuno odbiju bilo kakvu komunikaciju sa drugim ljudima, ne znam za istraživanja koja su se bavila problemima koji ljudi imaju (ili bi imali) da bez svoje volje i odluke (kao u nedostatku vode i hrane) budu prinuđeni da budu BEZ ikakve komunikacije sa drugim ljudskim bićima.

Umem da nađem samo zgodne citate o - razdvojenosti, citate koji se odnose na ljude koji imaju nekakvu vrstu (bilo kakvu) prethodne emocionalne povezanosti i jedan od najlepših je:

"Razdvojenost je za ljubav kao vetar za vatru - malu i slabu ugasi lako, a veliku raspiruje jako".

A blogeraj (i sve druge, razne socijalne mreže) podrazumevaju - strance, podrazumevaju komunikaciju među potpunim strancima koje ne vezuje ama baš ništa osim dobrovoljnog prisustva na mreži.

Dobronamerni saveti iz sjajnih knjiga glase "ne razgovaraj a strancima!", ali čak ni oni koji te i takve knjige pišu - svoje sopstvene savete ne uvažavaju. Zato što smo mi ljudi prvenstveno - društvena bića i jedni bez drugih ne možemo, nikako, tako ja mislim.

Priče, legende i verovanja koja postoje otkad je i ljudi kažu da su ljudima amajlije i talismani (amuleti) - neophodni. Amajlija i talisman su magijski posvećeni predmeti. Amajliji je (kažu) osnovna namena, odbrana i zaštita od magije i/ili magijskog uticaja, a talismanu izazivanje, podsticanje i ostvarivanje potreba, želja i ciljeva. Znači - prvo treba da nas štiti od "uroka" i zla, a drugo da sreću "drži" blizu nas, da je doziva, čuva i održava, samo za nas i/ili one koje volimo koje čuvamo, koji su nam važni.

Amajlije i talismani (amuleti) mogu biti sasvim različiti predmeti, od slučajno nađenih "magnetično-magijskih" stvari u prirodi, preko dragog i poludragog kamenja ili čudnih oblutaka, zatim preko delova životinjskih ili ljudskih organizama (kosa, nokti, kljun, šapa, zub,...), pa sve do posebno za tu svrhu izrađenih predmeta ukrašenih "tajnim i magijskim" znacima, nerazumljivim pismima ili simbolima. Moć i snagu svim tim predmetima daje naše duboko uverenje da oni poseduju - sasvim posebnu moć koju prenose na nas, koja je samo naša i samo nama služi i može da čini čuda, samo za nas.

Zašto imamo ta verovanja?

Razlozi su zapretani (izgleda) duboko u tami prethodnog vremena, teško da ćemo ikada naći dokaz o tome koje je ljudsko biće PRVO odabralo amaljliju ili talisman i ŠTA je tačno to bilo i ZAŠTO mu/joj je to palo na pamet, TO - da "zarobi" magijsku moć u nekom predmetu koje ili neprekidno nosi sa sobom ili čuva na sasvim posebnom mestu.

Lako je oceniti i reći da je u pitanju, prosto, ljudsko sujeverje. Ljudi imaju sklonost ka sujeverju i - tu se ništa ne može. Ali - brzo se ispostavi da je takav odgovor prejednostavan, da postoji priličan broj ljudi koji će sami za sebe reći da NISU sujeverni, ali će IMATI amajliju ili talisman ili će takav predmet pokloniti nekom sasvim posebnom u svom životu. Reći će da NISU sujeverni, ali će ih ipak uhvatiti panika, ako se taj njima dragoceni predmet, zagubi ili izgubi zauvek.

I jedan priličan broj simbola koje ljudi postavljaju i koriste na mestima za koje niko ne bi pomislio da su "zamena" za amajlije i talismane, ustvari imaju svoje seme i koren u nekom od ko zna kada korišćenih talismana koji su se "pokazali" dobrim za ljude. Zastave, grbovi, novčanice, oznake ulica, boje za kuće, vrste biljaka,...spisak je beskonačan, tako ja mislim.

Opredmećena, mala čuda u čiji magijski dodir verujemo, u čiju neverovatnu moć polažemo mnoge svoje nade.

A ustvari smo sve to - mi sami, takvi kakvi smo, a jedni drugima amajlije i talismani...

Jednom, davnih dana, jedan meni beskrajno drag i dragocen čovek - otišao je u penziju, običnu, zasluženu, nakon 40 godina rada. Posle nekoliko nedelja "penzijskog staža" objavio nam je "odričem se svog imena i prezimena i objavljujem da se od danas zovem TIBIKA". Iznenađenje i čuđenje izazvano takvim saopštenjem odmah je izazvalo  i pitanje:  "ha?! šta ti to sada znači, hamanzaman?!"

I - strpljivo je objasnio:

- Već nedeljama slušam, a samo zato što sam u penziji, od svih vas rečenice koje počinju sa "ti bi mogao..." ili "ti bi trebao..." ili "ti bi morao..." ili "ti bi to lakše..." ili "ti bi to zgodnije..." i odlučio sam da se i zvanično samonazovem - TIBIKA, pa mi samo viknite moje novo ime i - sve fajn!

I nikada više nismo upotrebili rečenice koje počinju sa "ti bi...", ali mu je novo ime ostalo zajedničkom odlukom svih nas i bilo je predmet neprekidnog špotanja i smejanja.

A ustvari - saopštio nam je (znajući ili ne znajući, to se više ne može utvrditi) jednu neverovatno važnu stvar, jedan proces komunikacije među ljudima koji je opšteprisutan, raširen, širokousvojen i može ga se menjati ili dobrovoljno ili ovako kako je on učinio - "smatrate da znate šta bih JA sve...pa me tako i zovite, nema laži, nema prevare".

U suštini se radi o "TI komunikaciji" i ako pažljivije počnemo da slušamo ljude oko sebe, lako  uočimo da je prisutnost "TI komunikacije" - opšta stvar.

Većina nas svoje razgovre sa drugima vodi tako da im saopštavamo ŠTA BI ONI mogli, trebali, morali, KAKO BI ONI morali, trebali, mogli, ZAŠTO BI ONI mogli, morali, trebali nešto, bilo šta.Kao da svi odlično znaju ŠTA BI NEKO DRUGI trebao da radi (uradi), dočim kao da takva znanja ne posedujemo za ono što bismo MI SAMI trebalo da radimo (uradimo).

Retko, sasvim retko u direktnoj komunikaciji sa nekim čućemo "ja bih morao, mogao, trebao...", ako se "JA BIH.." i čuje, onda se najčešće čuje uz glagol "želeo, voleo, imao,...", retko uz glagole koje namenjujemo za nastavak reči "TI BI..."

Svađe su, takođe, odličan primer "razgovora" u kojem učestvuju dve "TIBIKE" ili, kako sam jednom čula - TISIKE (od "TI SI...") i razmena rečenica (bez obzira da li tome prisustvujemo ili nam se prepričava kakva burna svađa, rasprava, štagod), odvija se u rečenicama "ti si,...ti bi...", što ubrzava i jača međusobno nerazumevanje, hrani neprijateljstvo u komunikaciji i predstavlja ustvari tok dva monologa dva ljudska bića koja (skoro pa sasvim slučajno) izgovaraju svoje monologe na istom mestu i u isto vreme, sve u tlapnji da - razgovaraju.

Jes`, paz` da ne razgovaraju.TIBIKE i TISIKE nit` se čuju, nit` se slušaju.

Kad vam neko takav razgovor prepričava, vrlo jasno i brzo vam objasni šta ga je sve iz "ti bi...", "ti si..." rečenica povredilo, uvredilo, izazavalo da se oseća loše, tužno, kakogod.. I pogledaće vas bez razmevanja ako mu/joj, na primer, kažete "da sam na tvom mestu, ja bih...".

Prosto je neverovatno koliko mnogo ljudi ne uspeva da sebe saopšti drugim ljudima, a s kakvom lakoćom saopštava drugima sve o drugima.

Ustvari, sve vreme govoreći - o sebi.

U Bogovađi kod Valjeva se ove godine, od 01. do 08. Jula održava još jedna „Nedelja Socijaldemokratije“, a "Nedelja socijaldemokratije" je letnja škola Fondacije Friedrich Ebert koja okuplja učesnike i učesnice iz socijaldemokratskih partija, mlade aktiviste i aktivistkinje nevladinih organizacija i sindikata iz zemalja bivše Jugoslavije.

Cilj "Nedelje socijaldemokratije" je promovisanje ideja i vrednosti socijaldemokratije među mladima, kao i obuka u praktičnoj primeni političkih veština.

Projekat je započet letnjim kampom u Grabovu 2006. godine, a do sada su kampovi održani i u Zemunu (2007), na Paliću (2008) i u Bačkom Monoštoru (2009).“

Ove godine, letnji susret i letnju školu u Bogovađi, bojkotovaće mladi okupljeni  oko grupe SD9 iz našeg regiona koji kažu.

„Na osnovu koordinacije sa omladinama socijaldemokratskih stranaka iz zemalja bivše Jugoslavije donesena  je odluka o povlačenju predstavnika i predstavnica Foruma mladih Socijaldemokratske partije iz Hrvatske, Foruma mladih Socijaldemokratske partije  Bosne i Hercegovine, Omladine Lige socijaldemokrata Vojvodine iz Srbije, Mladog Foruma Socialnih demokratov iz Slovenije, Socijaldemokratska mladine na Makedonija, Socijaldemokratske omladine u Socijaldemokratskoj uniji iz Srbije, Socijaldemokratske omladine Crne Gore, sa učešća na kampu "Nedelje socijaldemokratije 2010". „

Razlog povlačenja njihovih predstavnika je – prisustvo mladih iz SPS-a Srbije, koji su se odazvali pozivu FES-a i potvrdili učešće na letnjem kampu u Bogovađi.

Mladi iz SD9 iz regiona imaju stav da mladi SPS ne mogu biti u istom kampu u kom i oni i da im nije mesto u pozivu FES-a.

Inače su, naravno, za saradnju i dijalog i ostaju otvoreni za sve pozive iz FES-a, uz uslov da ne budu pozivani mladi iz SPS Srbije.

Neodoljivo slično kao jedan njihov stariji kolega iz političke stranke sasvim, sasvim daleko od ideologije kojoj su ovi mladi izabrali da pripadaju, a koji je tokom sednice Narodne skupštine rekao:

„Mi podržavamo dijalog, ali nećemo u njemu da učestvujemo“.

Dakle, radi se o razlozima za dijalog, mogućnostima za dijalog, prostoru za dijalog i – volji za dijalog, kaotakvoj, a na mestu koje izgleda sasvim zgodno i skoro idealno za to – letnji kamp mladih socijaldemokrata...

Grupa SD9 ima sasvim jasan stav – oni smatraju da dijalog sa mladima iz SPS nije moguć, ne žele ga i smatraju da niko nema prava ni da ih na takav dijalog pozove.

Vrlo interesantno.

Događaj datira od pre par dana i ja nalazim da je dovoljno zanimljiv da zavređuje mogući dijalog u ovom našem „virtualnom kampu“ blogerskom, osim ako se ne smatra da je i to mesto nešto što treba bojkotovati ako su „virtuelno“ prisutni mladi SPS-a (ili bilo ko drugi sa kim ne želimo dijalog, koji inače želimo, ali nećemo u njemu da učestvujemo).

Možda nije loše podsetiti se KO je bio Friedrich Ebert i čime je zaslužio da jedna ugledna nemačka fondacija nosi njegovo ime...

Friedrich Ebert je jedan od velikih nemačkih državnika XX veka, predsednik socijal-demokrata Nemačke u godinama posle I svetskog rata, političar sa velikim ugledom i „levo“ i „desno“ na političkoj sceni i tada i sada, lider jedne države u teškim, burnim, revolucionarnim godinama turbulencija i dubokih društvenih previranja. Predsednik koji  je doslovno – svoj život završio u svom kabinetu 28.02.1925.

S puno dobrih razloga SPD Nemačke je podrška jednoj od prvih organizacija koje, povezane sa partijama, ipak imaju sasvim poseban zadatak, sasvim posebnu misiju i cilj – fondacija Friedrich Ebert je jedna od najstarijih takve vrste koja se bavi promocijom političkih znanja i veština,  koja promoviše uspešne mlade ljude, najbolje u sektorima u kojima uče ili rade. FES nije aktivan samo u Nemačkoj već, naravno i na međunarodnoj sceni. Osniva svoje kancelarije širom sveta promovišući jednu istu ideju već 85 godina, i postoji naravno i kod nas – FES Srbija.

Rezultati koje FES ima kod svoje kuće, u svetu, u našem regionu i kod naše kuće su za pohvalu i poštovanje – lako je proveriti ŠTA su sve radili, S KIM,  KAKO, KOJI su im ciljevi, otvoreni su, vredni jasni, vidljivi, sa znanjima dobre komunikacije.

I – nisu jedina takva fondacija sa sličnim poljem rada, meni su najbliži i njihov rad najbolje poznajem, ali reči poštovanja za vredan rad i dobre rezultate mogu uputiti (sa zadovoljstvom) na adrese i drugih sličnih fondacija iz Nemačke, instituta pri partijama iz Amerike ili priličnog broja organizacija nevladinog sektora s kojima sam imala prilike da radim. Kao što dodajem svoje duboko uverenje da je rad svih njih – dragocen i nezamenjiv za mnoge sektore u Srbiji.

Manje – više, tema mog rada sa njima bila je (u raznim sektorima) – KAKO uspostaviti dijalog? KAKO održati i unapređivati dijalog? KAKO naći saglasnost o temama dijaloga? I – najteže i prvo pitanje, pitanje svih pitanja – KAKO učesnike uopšte dovesti u priliku da budu zajedno u nekom prostoru, da prihvate da sednu za isti astal i da oko tog astala, kakvog god oblika bio – počne razmena stavova, mišljenja, procena, ideja, čegagod se učesnici sete.

Ljudi imaju neverovatne razloge da – odbiju dijalog.

Najređi su oni koji jednostavno kažu „NE, NEĆU“.

Još su ređi oni koji bezuslovno i uvek kažu „DA, HOĆU“ dijalog, uvek, svugde i sa svima jer mislim da nema boljeg mehanizma da se utvrdi BILO ŠTA...

(I – digresija: moj predlog za kampove i susrete ovakvog profila bio je čak pun međupartijski dijalog, da pokušamo da vidimo da li mladi SVIH stranaka, raznih, ne samo socijaldemokratskih, umeju da razmene svoje poliitčke ideje, stavove, bilo šta...naravno da je procenjeno da takvo šta još uvek nije moguće, da ostaje za neka druga vremena, i ja to potpuno razumem – takva procena je bila i kada sam pre desetak godina smatrala da oko problema sa ravnopravnošću žena i diskriminacijom koje žene trpe u našoj zemlji ili u našem regionu moramo pokušati da u dijalog okupimo političarke iz svih političkih stranaka, da moramo pokušati da otvorimo „ženski dijalog“ sa svima, jer je tema takva da svaka od nas može u njoj naći i svoj „partijski“ identitet, a istovremeno raditi da se stanje menja – na bolje, koliko god sporo).

Najčešći ljudi odbijaju dijalog navodeći niz razloga, niz argumenata koji čak mogu ličiti na sasvim ubedljive i uverljive činjenice, i uvek to „NEĆU“ ima mrvu i legalnog i legitimnog, ali ja nisam još čula nijedno „NE, NEĆU DIJALOG...“, a da sam posle IPAK čula odgovor na svoje pitanje „Dobro – nećeš. A – šta hoćeš UMESTO dijaloga sa onima sa kojima se duboko ne slažeš? “

I postoji jednostavan razlog ZAŠTO mi niko nije dao odgovor:

Zato što na raspolaganju NIKO NEMA NIŠTA osim – DIJALOGA.

Zato  što DIJALOG postoji da bi najmanje dvoje koji  o nekoj temi imaju sasvim udaljene i suprotstavljene stavove imali prostor i pravila po kojima ČUJU i SLUŠAJU jedni druge.

Odluka „ne, neću nikakav dijalog“ je – laka, intuitivna, emotivna, često tako privlačno ideološki i moralno „čista“, a svaka takva odluka je ipak samo sasvim neproduktivna i često samim tim – štetna, najviše  po one koji  dijalog neće.

I još samo jedna stvar koju nam je Friedrich Ebert ostavio kao praksu :

-          Postizanje dogovora, konsenzusa, rezultata, odluke, biločega,  postoji samo kroz dijalog onih koji, po prirodi stvari NIKADA ne bi sami stupili u dijalog, koje u dijalog mogu dovesti ili okolnosti koje ima odriču mogućnost da kažu „NE, neću dijalog“ ili „treće strane“, strpljivi, dijalogu posvećeni ljudi kakvi rade u Fondaciji Friedrich Ebert i u svim sličnim fondacijama, organizacijama i među grupama ljudi zainteresovanih da kroz praksu pokažu da demokratsko opredeljenje BEZ dijaloga jednostavno – ne postoji .

I ko god čita dovoljno sve što je o dijalogu dostupno za čitanje čak i da nema nikakvog iskustva, lako i brzo uvidi da je – dijalog neminovnost. I između ljudi sasvim sličnih i između ljudi sasvim i potpuno različitih opredeljenja i stavova.

Dokumentarni film "Lasta" reditelja Milana Belegišanina priča o jednom neobičnom čoveku imenom Boško Dugački koji je, spletom slučajnih okolnosti u okolini naselja Surduk, kraj Dunava, jedne godine - pripitomio lastu.

Oni koji se u divlje ptice razumeju tvrde da je to - nemoguća misija, da se laste ne mogu pripitomljavati, ali je Bošku - uspelo.

Dvadesetak minuta ove filmske priče vrede svake sekunde, nećete se pokajati ako pustite da vam Boško ispriča svoju čudesnu priču o njemu i - jednoj lasti koje više nema...

Kad jedna naizgled obična godina nekim nama posebnim datumom i danom zatvori svoj krug, dobro je  samo malko zastati, malko protresti "kutijice sećanja" i razabrati se u svim tim međudanima koji su prohujali, dobro je pokušati razdvojiti stvarnost od tlapnji i s puno pažnje i dobre volje odmeriti jesmo li s pravom i s dobrim razlogom odabrali taj neki poseban datum i dan - godinu dana ranije.

U takve se dane ne mogu računati rođendani, praznici, rođenja, krštenja, venčanja, godišnjice ili dani tragičnih događaja koji nas pokose, taj dan se pamti jer nam se u njemu, s njim, tokom njega dogodilo dovoljno važnih doživljaja da taj dan zasluži da bude dan koji započinje jedan poseban krug kroz koji huji jedna posebna godina. Svašta može da bude taj važan doživljaj - prvi dan na nekom mestu bilo kom, prvi dan na poslu,  na studijama, dan kojim smo započeli neko posebno putovanje, dan neke izuzetno dobre vesti,  dan selidbe, prvi dan vojske, dan u kom je pročitano nešto izuzetno što nas je pokrenulo, dan nekog koncerta, muzika, prizor, slika ili pak susret sa nekim, prvi susret, poznanstvo, šta god...

Snaga tog doživljaja otisne nam datum u sećanje i bili toga svesni ili ne, godinu dana kasnije - svi dani koji su u međuvremenu prohujali nose sobom senku i svetlo tog jednog jedinog,  posebno doživljenog dana.

U dobrim knjigama, u majstorskim pričama, od takvih se dana pravi simbol i metafora celog života glavnih junaka, jer je to i lako i lepo i jednostavno, jer su takvi dani vreme u kojem se živi i diše sama srž svega onoga što nam zaplet priče nosi sobom.

Svaka umetnost ima svoj izraz za takve dane - celu melodiju ili nejasne zvuke, sliku ili senku, reči i -  čitave nezaboravne rečenice,...

Najjednsotavniji način da se proveri da li je neki poseban dan i datum nečim "zaslužio" naš izbor da baš njime počne merenje jednog vremena je - da li se sećamo svakog pojedinačnog detalja dok je doživljaj tog dana trajao, pa ako je slika pred nama jasna, ako se i nakon godinu dana javlja jasno kao bljesak - to je neporeciv znak da nam je izbor dana bio sasvim dobar i da još jedna godina može  istog dana da započne svoj krug...

Dobra stvar, to hujanje godina, sasvim dobra i fina stvar, ako imamo sreće da nam započinju i huje sasvim posebnim doživljajima u sasvim posebnimm danima, tako ja mislim...

...i "nanošenje" istorijskih modela, opisi istorijskih stanja iz ugla jednog molekula i druge letnje priče...

Postoji u fizici fluida jedan prilično dobro razjašnjen fenomen - fluid neke gustine dok struji kroz cev koja ima različite poprečne preseke, struji različitim brzinama i ima i druge parametre kojima se opisuje pojedinačan molekul sasvim različite (što je sve moguće izračunati), a sve to u zavisnosti od dimenzija cevi kroz koju teče i od mesta na kojem se, unutar fluida, molekul nalazi. Brzine pojedinih molekula se mogu izračunavati, bez obzira da li su u istom ili različitim poprečnim presecima cevi, Stvar se malko komplikuje kad fluid nije idealan, a nemerljivo se komplikuje kod turbulencija.I sve to naučimo još u osnovnoj školi.

Kakve to veze ima sa istorijom (ili - "kašnjenjem" istorije) i ljudskim društvima?

Direktne. I to ne samo kao metafora.

Tako kako možemo, mereći i posmatrajući, da uočimo da se u jednoj istoj sredini molekuli isti po vrsti i sastavu ponašaju sasvim različito u zavisnosti od toga kojom se brzinom  kreću, tako se (metaforično) ponašaju i ljudska društva. "Kreću" se različitim brzinama i deleći prostor na kojem postoje, ne dele i vreme koliko god bili, na pravi pogled, "istorvremeni postojeći" na planeti Zemlji. Delimo prostor, ne delimo vreme, istorijsko vreme ima različit tok (i oduvek je  imalo) kod društava koja dele globalno vreme. A sa "nedeljeljem" vremena gledanog kao istorijski tok - ne delimo i mnoge druge parametre.Otuda, možda, nastaje ljudska potreba za nalaženjem univerzalija, a skoro sigurno zbog toga nastaju bajke, mitovi i legende, smišljenih da podsećaju da je nalaženje univerzalija među ljudima - moguće.

Da bi se molekulu u idealnom fluidu promenilo stanje, mora mu se dodavati ili oduzimati energija nekakvim dodatnim, posebnim i spoljnjim uticajem.

Da bi se nekom ljudskom društvu menjali društvani procesi i tekli drugačijim tempom (gradijentom) od spontanog, mora se odvijati proces ubrzavanja istorijskih procesa, što za rezultat (paradoksalno, ali tačno) ima - očito "kašnjenje" istorije.

Prekidanje spontanog civilizacijskog razvoja pojedinih ljudskih društava i "nanošenje" tuđe istorije, ima ustvari dva rešenja:

1. - potpuni nestanak civilizacija čiji se spontani razvoj prekida

2. - "nanošenje" razvojnog puta koji su istorijski prošla društva koja prekidaju spontnai razvoj drugih, svojevrsno "nanošenje sopstvene istorije"

Prvo rešenje je tragično i - neproduktivno, postoji samo kao urušavanje, prekid, singularitet istoijskog toka razvoja.

Dočim, drugo rešenje ima neverovatno broj različitih ostvarenih oblika.

"Kašnjenje" istorije proizvodi "zgusnute" događaje u društvu kojem se događa i ma kako se ceo proces činio kontrolisanim i predvidljivim, često je eruptivan, iznenađujući, a skoro po pravilu - veoma buran.

Evropska (ili judeohrišćanska) civilizacija nametnula se svojim istorijskim tokom kao "nanosač istorijskog razvoja" skoro svih drugih. Ona kao da nosi monopol spontanog istorijskog razvoja i, nemajuću nijedan drugi model pred sobom, nudi ga svim drugima koji nisu za sobom zabeležili takav tok istorije, nemaju takav tehničko-tehnološki, humanistički ili socijalni razvoj.

To "nanošenje sopstvenog istorijskog iskustva" obavlja se i legalno i legitimno (jer uostalom, ljudi sami prave svoja pravila) i postaje sasvim očito i očigledno tek razvojem interneta koji je, nesputano i bez jasnih prethodnih modela uspostavio komunikaciju koja je dvosmerna i koja iz društava u kojima "istorija kasni" šalje snažnu i jasnu reakciju (delotvornu i uticajnu) u društva koja sama sebe smatraju vrhom na piramidi ukupnog istorijskog razvoja. Ta povratna veza, ta interaktivna komunikacija u realnom vremenu, a virtuelnom prostoru, brže nego ikada ranije (ili prvi put ikada) formira jedan potpuno nov tok ZAJEDNIČKE ISTORIJE i ISTORIJSKE ISTOVREMENOSTI za sva ljudska društva koja trenutno postoje na planeti.

Inače je istorijski tok vremena nekog (bilo kog) ljudskog društva vidljiv po dvema vrstama intervencija, vidljiv je u dva sektora koja ljudi kroz istoriju menjaju.

Prvi je MENJANJE PROSTORA, a drugi  je MENJANJE  SOCIJALNIH, DRUŠTVENIH VEZA I MODELA u društvu.

Kako danas izgleda "MENJANJE PROSTORA" ?Politike kojima ljudi menjaju  prostor, sve do industrijske revolucije judeohrišćanskih društava, sve su te promene vršile (manje-više) održivo i skladno u odnosu na životnu sredinu. Pojedinačne velike štete na prostoru nastajale su i vekovima ranije krčenjem šuma radi dobijanja plodnog zemljišta i širenjem u životne prostore drugih živih vrsta koje su ljudi uništavali i na kraju - istrebljivali. XX vek je vek potpune bezobzirnosti prema prostoru, prema životnoj sredini, vek oštećivanja i uništavanja resursa potrebnih za život i istovremeno vek stvaranja svesti o tome da se moraju primenjivati politike koje će iskasapljeni prostor lečiti, popravljati i unapređivati, ali ljudi traže da to bude samo tako da to ne menja puno ustanovljene socijlane veze u tim duštvima, da se ne menjaju puno navike stečene bezobzirnim trošenjem resursa.Malo komplikovano, ali - izvedivo.

Ljudska društva koja u istom realnom vremenu, spontano i u sopstvenom istorijskom toku NISU načinila štete prostoru i nisu uništavala životnu sredinu, danas u XXI veku nemaju ni šansu da to učine. "Nanošenje" istorijskog iskustva drugih uspostavlja se kao opomena i kao zabrana. Ali - uništeni resursi si jednima doneli velike dobiti (u svakom smislu) a drugima čuvanje tih istih resursa ne čini se da (kratkoročno) donosi bilo kakvu dobit.Tako istorija menjanja prostora u društvima koja "istorijski" kasne predstavlja ne njihovu autentičnu ideju o tome kako treba menjati, već nastavak "nanete" istorije onih koji su trajno menjali svoj prostor decenijama ili vekovima ranije.

Kako danas izgleda "MENJANJE DRUŠTVENIH VEZA I MODELA" ? Po pravilu, te su veze i modeli menjani burnim promenama, revolucijama, ratovima, nasiljem, skupom eksplozivnih procesa kojima se nepovratno menjana pisana  i nepisana pravila i regulacije o tome kakav je model "unapred" namenjen bilo kom pripadniku društva pojedinačno ili društvenoj grupi u celini. Najjednostavniji primer "kašnjenja i nanošenja istorije" su društveni modeli koje su razna ljudska društva namenjivala ženama, marginalnim grupama, manjinskim grupama koje su ispoljavale svoje kulturološke razlike kroz i zbog različitog etničkog, rasnog, verskog, klasnog ili ekonomskog statusa. Regulacije do kojhi su, nakon sopstvenog istorijskog toka razvoja, došla judeohrišćanska društva, definisane su kroz ljudska prava i slobode čoveka i građanina i razvoj parlamentarne demokratije kao jedinog (ili "najmanje lošeg" ) sredstva i mehanizma kojim je moguće na kontrolisan, jasan i vidljiv način sprovoditi intervencije i promene i u sektoru prostora i u sektoru društvenih veza i modela.

Kod društava koja nemaju takav razvojini istorijski tok, primenjuje se svojevrsno "nanošenje" demokatije, a taj proces onda ogoljuje i čini vidljivim  - "kašnjenje istorije" u društvenim procesima društava koja su imala različit tok istorijskih procesa i nose sobom različito kolektivno pamćenje na intervencije u prostoru i u društvenim vezama.

Šta bi bio osnovni pokretač, primarni motiv i bazični razlog "nanošenja" sopstvenog istorijskog iskustva i svojevrsno nametanje sopstvenog modela razvoja svim drugima, kao najboljeg (ako ne i jedino mogućeg)? (osim čisto evolucionih, predatorskih razloga i motiva)

Prvi je odgovor trivijalan - niko ne nudi ništa drugo, prostor ponuda je prazan. Postojala je jedna druga i drugačija ponuda jedno kratko vreme - revolucionarna ideja jednopartijskih društava i monopol-socijalizma, ali to su očigledno ostale samo ideje koje su katastrofalno primenjene u stvarnosti. Urušavanje tih ideja moglo se očekivati, jer su pretpostavljale organizaciju društava bez političkih, ekonomskih, medijskih i ljudskih sloboda, a to se prosto kosi sa - ljudskom prirodom, koja "teži" upravo slobodama svih vrsta.

Drugi odgovor nije trivijalan i tiče se "praćenja tokova i tragova novca", odnosno regulacija (ili nedostatka istih) u sektoru ekonomije i kapitala.

Ne bez malo zdravog cinizma lako je utvrditi da se judeohrišćanskih društvima menjanje prostora i menjanje socijlanih veza - itekako isplatilo, da je stvorilo bogatstva mnogo brže nego da tok njihove istorije NIJE podrazumevao nasilno prekidanje razvoja drugih civilizacija, kolonije i crpljenje resursa iz njih, ratove, pokolje, razaranja i osvajanja tuđih prostora silom i krvlju. Itekako se isplatilo i omogućilo tehničko-tehnološki razvoj. Nasilno prekidanje spontanog razvoja društava Severne i Južne Amerike, Afrike, Australije i delimičmo Azije, dalo je evropskim društvima ekonomske resurse i izuzetno visoke zarade koje su se mogle ulagati u sopstveni razvoj.

Da li živimo vreme svojevrsnog "vraćanja dugova" iz prethodnih vekova?Da li kroz "nanošenje" sopstvenih istorijskih, kulturoloških iskustava i demokratskih modela živimo vreme u kojem se od judeohrišćanskog istorijskog iskustva očekuje da uspešno rešava krize, konflikte i probleme koji nastaju "kašnjenjem" istorije? Da li smo stigli do svesti i saznanja da je neravnomeran razvoj i oštra podela na dobitnike i gubinike istorije u globalizaciji pokazala svoje ružno lice u celosti i sasvim? Da li je moguća (re)distribucija resursa i minimalan, krhak balans razvoja kroz nove regulacije, kroz nove istorijske dogovore, a bez konflikta, ratova ili sukoba višeg ili nižeg intentziteta? Da li je moguće kanalisati terorizam i religijske netrpeljivosti u dijalog najmanje dveju strana od kojih jedna na svojoj strani ima spontan, autentičan istorijski razvoj, a drugi istoriju " prekida sopstvene istorije" i tok "kašnjenja" istorije u raznim sektorima?

Da li je išta od navedenog - moguće?

Da se vratim na cev kroz koju struji idealan fluid, sav od istih molekula koji su među sobom sasvim različiti na nivou sopstvenih mikroparametra koji im opisuju stanje, jer je u tom, "molekularnom"  slučaju odgovor na pitanja o tome šta je moguće - lak i tačan - DA, u fizici fluida bi sve to bilo moguće jer prirodni fizički zakoni po kojima se fluid kreće važe i primenjeni su bez obzira na "volju" pojedinog molekula da to ipak ne bude tako. Molekul idealnog fluida nema volju kojom bi odbio pokoravanje prirodnim zakonima, nema volju da nekom drugom molekulu "nanese" bilo kakvu reakciju osim onih dozvoljenih definicijama prirodnih zakona.

Dočim - ljudi takvu volju poseduju. I čini se da je koriste sasvim retko.

Ljudska društva nemaju spontanu, evolucionu sposobnost uviđanja opšteg dobra, opšteg interesa (Garrett Hardin "Tragedy of the Commnos"), ljudi moraju da kroz konflikte ili dogovorom dolaze do saglasnosti o tome ŠTA je opšte dobro i opšti interes. A u svakom ljudskom društvu uvek postoje pojedinci kojima se to, definisanje opšteg interesa,  čini sasvim očigledno i samodokazivo i često ne razumeju "u čemu je problem?", zašto ljudi jednostavno ne donose odluke koje bi davale dobre, zdravorazumsko dobre rezultate. Zato što - ne mogu i ne umeju, zato što ljudska društva funkcionišu kroz kontrapunkte o tome šta je sadržaj odgovora na pitanje "šta je naš opšti interes, šta je zajedničko dobro?". Humanističke vrednosti, humanizam kao kontrapunkt predatorskoj ljudskoj prirodi. Ako za sliku, refleks i okvir tog i takvog kontrapunkta postoji prostor - ljudi će stupiti u dijalog, verbalizovaće svoje slike i tada postoji nada da se, uz mnogo napora, dogovor o opštem dobru postigne. Ako pak, taj kontrapunkt ostane nejasan, sakriven, maskiran - tada će ljudi započeti konflikte različitih tragičnih i užasnih dimenzija i tek nakon njih - stvoriti prostor za dijalog.

I vraćam se na metaforu o samo jednom molekulu koji se kreće nekom brzinom u idealnom fluidu i o - internetu.

Živimo vreme u kojem virtuelna, internet zajednica funkcioniše vrlo slično kao fliud (ne kao idealan i svakako ne podložan istim prirodnim zakonima), ali dovoljno slično da bi opravdao metaforu.

Internet je prostor u kojem je jasan, očigledan i ogoljen svaki kontrapunkt u kojem ljudi učestvuju, prostor potpune demistifakacije i demitologizacije svega što su se ljudi trudili da stvore kao "neporecive" parametre koji se ne mogu dovoditi u pitanje i koji su ugrađeni u same temelje pojedinih društava. Internet je, po prvi put otkad je ljudi, omogućio ISTOVREMENOST vesti o događajima, sa mogućnošću da se sve okolnosti pojedinog istorijskog događaja verbalizuju, tematizuju, procene, ocene, analiziraju. Internet je prostor u kojem humanizam kao kontrapunkt predatorstvu ima i svoje sliku i svoj refleks i svoj okvir. I zato je povremeno strašno zbunjujući za mnoge učesnike,

Prisustvovala sam dijalogu pre koju nedelju, u kojem se jedna osoba (iz zemlje članice EU) iskreno zgraža nad prizorima luksuza i neverovatnog trošenja novca jednog od enormno bogatih ljudi iz centralne Azije, rečenicom "pa, zar u vreme opšte krize da se ovako raskalašno razbacuje,ovo je za gađenje!",a odgovor koji je usledio glasio je "ne, madam, to nije ništa neobično, to je Hofburg, Versaj i Šenbrun, samo vek ili dva kasnije, zaboravili ste...".

Da nema Interneta, ne bi bilo nikakve nade da se između njih dvoje razvije dijalog, da se predatorstvo kao kontrapunkt humanističkom ikako osvetli, ali ovako - dijalog je već odavno počeo, bili učesnici Internet zajednice toga svesni ili ne. Tema je "kašnjenje istorije", a rezultati razmena informacija u virtuelnom, fluidnom svetu - umeju da budu iznenađujući i za one koji za sebe misle da su "nanosači" istorije i za one koji za sebe misle da im se istorija "nanosi".

I kao i uvek kad su ljudi u pitanju, jedina prava nada, mogučnost i verovatnoća da se za vreme pred nama definiše šta je opšte dobro, šta je opšti interes je taj paučinasti, nevidljivi, a sve prisutni virtuelni prostor kojim strujimo različiti, a isti, poput molekula u fluidu.

Ψηλαφαω na delu...

GALIUM VERUM - ivanjsko cveće, gospin prostirač, ivancvet, jovansko cveće, brocika, sirištica,...

(Ivanjsko cveće je biljka visine 60 do 150 cm. Stabljika je četverouglasta s četiri izrazito ispupčene linije.Šest do osarn listova, zajedno s uvrnutim rubovima, poređani su u pršljenu jednom žilom. Cvetovi imaju jaki miris poput meda, a ukus im je kiseo i trpak.)

Ivanjsko cveće je lepo, lekovito, mirisno, livadsko cveće koje je ritualno povezano sa letnjom dugodnevicom, sa letnjim solsticijem koji za "našu polovinu planete" pada između 21. i 24. juna, svake godine.

Dakle - letnja dugodnevica, još jedna i još jednom:

Danas, u ponedeljak 21.06. u 12.28  po našem vremenu, nastupa letnji solsticij (dugodnevica, suncostaj), vreme najdužeg dana na severnoj hemisferi koji označava dolazak leta i "trodnevno visoko stajanje Sunca", slično kao što zimski solsticij u decembru označava "Dan najduže noći" i "trodnevno nisko stajanje Sunca" na najnižoj tački neba.

Koliko god postoje pisani tragovi o  ljudima, koliko god legendi i mitova smo uspeli da upamtimo i sačuvamo od zaborava, sve, baš sve, govore o proslavama i zimskog i letnjeg solsticija, o ritualima, obredima, verovanjima, običajima ljudi širom planete koji svi neverovatno liče jedni na druge koliko god, u pradavnim vremenima, ljudi bili međusobno geografski udaljeni i naizgled bez ikakvog kontakta.

Uz ivanjske običaje letnjeg suncostaja, vezana je komedija Williama Shakespearea „San Ivanjske noći“ (A Midsummer Night's Dream, 1594.). ili - "San letnje noći". Čudesna priča.

Venčiće ivanjskog cveća pletu devojke o suncostaju i bacaju ga u vodu. Legende kažu da put tog cveća pokazuje devojci znakove nekog imena po vodi ili pokazuje put do njenog dragog. Legende još kažu da "midsummer" magija ume da učini da pleteno ivanjsko cveće plovi i uzvodno i nizvodno visokim letnjim vodama.Dan najdužeg svetla poptuno izmeša san i javu, magija noći je kratka i slaba i živi se tri dana negde između, po ivici maštanog i stvarnog.Najbolje vreme za življenje, tako ja mislim.

Jovan (Ivan) Krstitelj rođen je na letnji, a Isus na zimski solsticij, po legendi, i prvom se u čast pale ivanjske vatre, a drugom - badnjak, bar u našoj tradiciji (a badnjaka ima  i kod drugih naroda).

Obe su vatre, čini mi se, i u čast  naše "vatrene lopte sa neba" bez kojeg je život nemoguć, od kojeg zavisimo i koje nas čini takvim kakvim smo, ustvari. Ili kakvim smo nekad bili, dok nam je baš sve zavisilo od Sunca, Meseca i svetlucavog zvezdanog neba koje mi, živeći u osvetljenim gradovima, odavno nismo čestito videli.

Kažu, takođe, (ako ne lažu) da se svi snovi snevani u noći letnjeg solsticija - ostvaruju, da za vreme letnjeg "suncostaja" ljude u snovima pohode vile i druga čudna šumska bića i da se treba čuvati razgovora sa njima u snovima, osim ako niste - Shakespeare.

Ili ako vam radoznalost nije takva i toliko "vatrena" da ne odolevate razgovoru sa strancima i čudnim bićima u snovima (koje solsticij ume da pomeša sa javom). Ništa lepše, ako se ja pitam.

Meni se i inače čini da nam Sunce (i o solsticiju i svaki drugi dan) svima šalje samo jednu, jednostavnu poruku - život je pokretni praznik.

Slučajnom "razmenom" zanimljivih stvari, vesti i događaja sa Interneta, juče je do mene stigao (hvala, Jadranka! :)) jedan neodoljivi video o televizijskoj emisiji koja se zove "Kefalica"

Deca zaista jesu sva svežina ovog sveta i prosto je neverovatno s koliko neopisivog i jednostavnog šarma umeju da nas podsete da i svi mi odrasli nikada ustvari ne izgubimo (i ne možemo izgubiti) sposobnost tog čarobnog "pogleda na svet" koji nam oni opisuju svojim kratkim, slikovitim rečenicama, svojim odgovorima na pitanja o temama za koje se pretpostavlja da i nisu deo njihovog, dečjeg sveta, da su teme o kojima oni, deca, ne mogu ništa znati.

Jes`, paz` da ne znaju.

Deca - sve znaju, tako ja mislim, ta dečja sposobnost otvorenosti za sve teme i neprestane dobre volje da se komunicira uvek je - "apsolutno" znanje per se.

Mi odrasli samo (zbog sasvim nemaštovitih razloga) nekako usput odlučimo da ćemo tu sposobnost otvorenog, radoznalog i uvek iznova svežeg pogleda na svet - zatomiti, zaturiti, pokriti "ozbiljnošću odraslih" i dobrovoljno se odreći svih šansi da nam svet i ljudi uzvrate svežinom i divotom ako smo neprekidno spremni da tu istu svežinu i divotu - prihvatimo.

Na ovoj našoj planeti postoje DVE planete - planeta odraslih i planeta dece i pokazujemo neverovatnu tvrdoglavost u poricanju da smo, došavši na "planetu odraslih" ikada i bili na "planeti dece". To je, čini mi se, jedan od važnijih razloga zašto ume da bude tako puno nesrećnih, ućutkanih, zatvorenih i izgubljenih odraslih ljudi.

Kokanda da se priča o Petru Panu može i drugačije čitati - "zaboravljeni" ljudi žive na planeti odraslih, a ne u Nedođiji, uzbudljivom ostrvu na kom žive deca koja neće da odrastu.

A svi mi u svojim rukama i u svojoj glavi i svom srcu imamo volju za jednostavnu odluku - da nikada ne zaboravimo način na koji smo gledali svet i ljude (i sebe same) dok smo živeli na "planeti dece". Ta i takva odluka uvek predstavlja - čist dobitak, samo se (iz meni neznanih razloga) premali broj ljudi sa "planete odraslih" odlučuje da se ne izgubi i ne zaboravi.

I kad god o dvema planetama (dece i odraslih) vodim razgovore za odraslima obavezno čujem "mudre" opaske o naivnosti i iskustvu, o realnosti i stvarnosti i svemu neporecivom što odrasli ljudi koji se ponašaju kao da nikada nisu bili deca, umeju da izgovaraju sa tako neverovatnom ubedljivošću. A kad god o tome razgovaram sa decom - na poklon dobijem šarmantnu i neodoljivu, lekovitu i nepresušnu - svežinu sveta.

I ponekad (vrlo retko) naiđu i odrasli ljudi koji svojim rečima, svojim duhom i pogledom, nepogrešivo pokazuju da nikada nisu zaboravili kako je izgledao njihov život na "planeti dece", bez obzira što vrlo uspešno i znalački danas  hode "planetom odraslih". Naiđu, donesu svežinu i - minu.