Prve prave višnje, ovogodišnje, još uvek se čekaju da se pojave u obilju (i po prihvatljivim cenama). Doći će zajedno i posle majsko-junskih krupnih trešanja, (h)ruštova za koje znam kad zriju, jer pamtim jedno drvo trešnje za koje sam tačno znala na kom delu krošnje se pojavljuju one najkrupnije i najslađe.

Odmah u blizini je bilo jedno višnjino (višnjevo?) drvo, manje, delovali su kao par, kao da je trešnja muško, a višnja žensko drvo, stajali su dovoljno blizu da budu sasvim jasno izdvojeni od ostalog drveća, a na istom parčetu zemlje (gde je bila još leska, breskve, jedna smokva i samo jedno drvo sasvim neobične kruške kojoj nikad nisam naučila ime, ali joj još uvek pamtim ukus, oblik, miris i boju, mada je prilično vremena prošlo od kada sam poslednji put bila u blizini sveg tog drveća.)

A ta višnja je, naizgled bez ikakve moje volje, nekako postala metafora "iz lavirinta sećanja" koja mi se javljala slikom u sasvim posebnim i retkim situacijama, kada ništa, ama baš ništa nije ni izdaleko "ličilo da liči" na višnju, na plod, drvo, cvet ili na blizinu starije i veće (h)rušt trešnje u njenoj blizini.

Tek nedavno (i mnogo, mnogo godina kasnije od boravka u blizini višnjinog i trešnjinog drveta) razumela sam da je ta višnja spremljena na vreme u neku "kutijicu uspomena" da bi zauvek bio sačuvan taj neverovatan i ugodan osećaj svežine koji je ona proizvodila pogledom na sebe. Svežina koja je bila - čisto, bezrazložno, kao poklonjeno  veselje što sam baš tu, uz zahvalnost što mogu da je vidm, pipnem ili joj uberem plodove.

I tako - kad bi se, godinama kasnije, susretala sa nekim bićem ili prizorom koje je proizvodilo sličam osećaj svežine, javljala se slika višnjinog drveta, njenog cveta ili zrelog ploda, fine, glatke strukture njenog stabla, a sve u skladnom okviru sa obližnjim trešnjinim drvetom.

I ta je slika uvek donosila i stvarala  istu vrstu ogromne radosti.

Jer me je to višnjino drvo naučilo da tragam za svežinom i da je prepoznam  šta god ili ko god bio izvor te nove, drukčije, osobene svežine s kojom se sretnem, bilo kada i bilo gde.

Ne znam čime sam zaslužila taj dar višnjinog drveta, ne znam da li je jednako tako darovala i druge (verovatno jeste, ali se o tome ne priča), ali znam da sam joj beskrajno zahvalna.

Jer je traganje za svežinom jedno od najveselijih i najlepših traganja kojem se ljudi mogu naučiti ...

I nikada ne prestaje.

Jedan neobavezni, nedeljni, ćaskajući razgovor među poznanicima (možda i prijateljima) zanimljivo je "odlutao" i razlio se ponovljenim opaskama i deljenjem mišljenja o tome šta je čoveku lako a šta teško da bude ili da čini.

I, s malim iznenađenjem i pogrešnim očekivanjima da ljudi koje poznaješ dovoljno dugo ipak "ne klize" tako lako u stereotipe i "opšta mesta" čula sam (otprilike) sledeće stvari:

"drugima je uvek sve lakše"

"ko ima sreće - njemu je lakše"

"lako je tebi"

"teško je da dokažeš da si sposoban, nesposobnima je lakše"

"lako je bogatima i uspešnima, nama je teško"

Posebno veselje su bila međusobna pitanja o tome da li je lako ili teško mrzeti, voleti, učiti, lagati, raditi, krasti, rađati decu, živeti sam, boriti se za pravdu, trpeti nepravdu, brinuti o drugima, zanemarivati druge, biti ljubazan, biti netrpeljiv, biti pristojan, biti bahat, zaradaiti novac, živeti u siromaštvu, biti radostan, biti tužan... nebrojeno dihotomija o kojima se "odlučivalo" koje je "lako", a koje "teško".

I tako je moje malo nedeljno društvo (inače sasvim finih ljudi) većinski odlučilo da je teško:

- voleti, učiti, raditi, rađati decu, živeti sam, boriti se za pravdu, trpeti nepravdu, brinuti o drugima, biti ljubazan, biti pristojan, zaraditi novac, živeti u siromaštvu, biti tužan...

A da je sasvim lako:

- mrzeti, lagati, krasti, zanemarivati druge, biti netrpeljiv, biti bahat, biti radostan....

Na moje pitanje o tome "da li su ljudi srećniji kad rade lake ili teške stvari", postavljeno u jednoj od "pauza" smišljanja i odlučivanja o tome šta je sve ljudima "lako" ili "teško", jednoglasna opaska je bila "da pitam gluposti, jer je naravno da si srećniji kad ti je sve lako".

Pa upitam:

- Znači li to onda da su srećni ljudi koji mrze, lažu, kradu, zanemaruju druge, netrpeljivi su, bahati, radosni....?

A oni rekoše da mi je pitanje "bez veze" i da ne znaju jer oni nisu takvi, pa ne bi znali da mi kažu da li su takvi ljudi srećniji (ali pouzdano znaju da si srećniji "kad ti je sve lako").

Pa - ne može oba, rekoh.

Može, zaključili su većinski, zato što je teško biti srećan. A teško je biti i nesrećan, dodaše.

- Pa, onda ispada nekako da vi život smatrate nekom "teškom kaznom" jer za sve ono što vam se čini "lakim" kažete da ljude ne čini srećnim, a za sve ono što vam se čini "teškim", u šta treba ulagati velike napore, kažete da ljude čini nesrećnim.

"Sad si sve namerno izvrnula", uputiše mi kao opasku i još dodaše "teško je tebi da to razumeš, ti si optimista po prirodi, ponekad i bezrazložan pozitivac, ti lako nađeš razloga za dobre strane raznih stvari".

Pitam:

- Da li mislite da je "lako" biti "optimista i bezrazložan pozitivac" i sve što uz to ide?

Rekoše da verovatno jeste, a možda i nije, ne bi znali.

Ali da izgleda lakše.

I oko toga "izgleda" se svi (skoro) složismo.

Čini se da nam izgleda lakše ono što drugi ljudi rade i što im se dešava, a da nam izgleda teže ono što sami radimo i što nam se dešava.

A istina nije ni jedno ni drugo, izgleda.

 Ljudi izmisle razne stvari jer su im potrebne, jer ih zabavlja da izmišljaju stvari, jer je izmišljanjem stvari moguće zaraditi novac, jer su ljudi u nekakvoj "prednosti" kad izmisle stvari koje nikada pre njih nisu postojale, stvari koje - služe nečemu, služe ljudima, služe izmišljanju novih stvari, tehnološke, tehničke stvari, upotrebne stvari.

Ljudi takođe izmisle i stvari koje, na prvi pogled, nemaju neku upotrebnu vrednost, izmisle nekakvu umetnost, filozofski pravac, slikarstvo, skulpture, izmisle knjige, poetske ili pune priča, drama, komedija  i romana, izmisle čitava svet koji samo oni nose "iznutra", pa ga, kreativno i umetnički, podele sa drugima.

Kakva je prva i suštinska razlika između ove dve vrste ljudskih "izmišljanja"?

Prve zastarevaju, druge - ne. Prve jednostavno nestaju iz upotrebe, druge mogu da "nestanu iz vidokruga", ali jednom izmišljene ostaju tu negde, zadržavajući svežinu koju su izazivale u pogledima i prvi put, kad su tek bile izmišljene.

Zastarevanje stvari, upotrebnih stvari, može se prilično lepo pratiti kroz vreme i još se lepše može videti da se "vreme zastarevanja" tih stvari skraćuje, kada se gleda u predmete stare svega nekoliko decenija ili tek koju godinu. Prosto - zastare za nezamislivo kratko vreme, ako se to vreme zastarevanja uporedi sa vremenom zastarevanja predmeta izmišljenih tokom prethodnih vekova.

Ranijih vekova, jednom izmišljeni predmeti bili su usavršavani, otklanjani su im nedostaci, sitniji ili krupniji, ali suštinski sam predmet - nije zastarevao, koristio se jako dugo vremena, manje-više takav kakav je. Dokaze je lako naći gledajući u štamparske prese, u plugove, u graditeljski materijal, u lekove, u nameštaj, u tkanine, u obradu predmeta od plemenitih materijala, ... šta god.

Predmeti koji su trajali vekovima (ili ranije desetinama vekova), imali su ime (danas im je često i ima zaboravljeno) i imali - upotrebnu vrednost, dugo, ne zastarevajući.

Šta se to desilo u prošlom i ovom veku? Kako smo stigli do stanja da vreme zastarevanja stvari koje izmislimo saturira, da se "zgušnjava" do (izgleda) nezamislivo kratkog?

Deca rođena početkom ovog veka skoro više nigde nemaju prilike da upotrebe telefon bez tastature, sa mehaničkim "krugom" biranja brojeva, niti imaju prilike da vide crno-beli TV, a o prevozu konjskom ili volovskom zapregom i da se ne govori. Deca koja će se roditi ovih dana, verovatno će imati retku priliku da se sretnu sa ikakvom tastaturom za telefon ili računar, a i sa predmetima koji imaju "žičano, kablovsko" energetsko napajanje negde 2023 kad im sve te stvari "padnu šaka". Još zanimljvije (i u neku ruku strašnije) je što dete iz neke države možda neće umeti da telefonira ako ga put nanese u kakvu drugu državu, gde je vreme zastarelosti predmeta mnogo brže nego u njegovoj, jer u njegovoj državi teče (još uvek) epoha "sporog zastarevanja stvari" uz odsustvo raznih dobara koje odavno imaju deca u drugim državama. Brzo zastarevanje upotrebnih stvari pojaćalo je i tu razliku, gde živući istovremeno na Zemlji, živimo potpuno različite epohe.

Šta je još posledica takvog neverovatnog skraćivanje vremena zastarelosti stvari koje upotrebljavamo?

Stvari zastarevaju brže nego što uspevamo da smislimo kontekst budućnosti za njih, "pretiču nas" nekako, kao da skraćivanje vremena zastarelosti postaje samo sebi svrha i da je to jedini jasan okvir za budućnost.

Mi smo ciivlizacija koja je sve i svašta izmislila da bi "imala više vremena", da bi se poslovi brže obavljali, da bi se što više skratilo vreme zastarevanja svih stvari jer se tako proizvodi više stvari, mi smo civilizacija koja je (izgleda) imala procenu da ćemo tako svi imati mnogo više vremena na raspolaganju za šta god nam volje, a izgleda da nemamo vremena da - izmislimo sopstvenu budućnost.

To je jedna od posledica "brzog zastarevanja svih stvari", ona iziskuje izmišljanje drugačije realnosti u kojoj će sve te nove stvari postojati, ne danas, već decenije unapred. A ranije, dok je vreme zastarevanja stvari bilo nezamislivo duže - takva potreba nije postojala, zavisila je samo od ideja koje su se neumitno javljale i koje ničim nisu mogle biti zaustavljene za pretvaranje u realnost, jednom, kada im je vreme došlo, jer "ništa nije jače od ideje čije je vreme došlo".

Kakvu ideju naša civilizacija ima za vreme koje dolazi, vreme nezamislivo brzog zastarevanja svih upotrebnih stvari te iste naše ciivlizacije'

Produžiti vreme zastarevanja?

Ne, to je nemoguć, a i uzaludan zadatak.

Naprotiv - skratiti vreme zastarevanja upotrebnih stvari u državama i društvima u kojima to vreme još uvek dugo traje, liči na jednu od dobrih ideja, razmisliti podrobnije o resursima koji omogućavaju nezamislivo kratko vreme zastarelosti stvari, takođe mi se čini da nije loša ideja, izmisliti tehnologije kojima će skraćivanje vremena zastarelosti stvari postati ne samo nezamislivo kratko, nego i nezamislivo jeftino, iskoristiti znanje i umeće za skraćivanje vremena zastarelosti tako da se nezamislivo produži vreme u kojem će biti dovoljno hrane i dovoljno pitke vode, za sve, ne samo za neke ... sve mi to liči na sasvim dobre ideje kojima bi se - mogla izmisliti naša budućnost. I to za relativno kratko vreme ... budućnost koja neće "zastariti" u trci sa stvarima koje zastarevaju, već naprotiv - ona koja će nastaviti da se izmišlja ...

Brzo izmišljanje stvari izgleda da nas dovodi do toga da smo civilizacija koja mora izmisliti i - sopstvenu budućnost. Inače nam se može desiti i da je nemamo, bar ne takvu u kojoj bi korišćenje stvari koje brzo zastarevaju imalo ikakvog smisla.

Miyoko Shida izvodi neverovatan i očaravajući ples nežne, senzualne, zapanjujuće ravnoteže, veštinama i spretnošću koje zaustavljaju dah.

Samo se treba prepustiti gledanju njenog neverovatnog carstva plesa "s perom" kojim pravi prostor, vazdušast, ali neverovatno stabilan i siguran, gledati, s muzikom ili bez nje, samo dopustiti da nas posmatranjem ova vladarka igre - osvoji i očara ...

Njena igra nežne ravnoteže pokreće nešto u onima koji je gledaju, nečim što nije samo zadivljenost njenom veštinama, skladom i tom meditativnom harmonijom kojom lagano od pera i sebe igrom gradi čitavu konstrukciju, nečim što nije samo očaranost igrom, već nečim isitm takvim, krhkim, nežnim a moćnim što postoji u svima nama ...

Ima takvih slika (na koje "naletiš" na posebnim stranicama interneta) koje nađeš ili samo kao slike ili uz nekakav citat, uz nečije reči i nekada ti se učini da sve te reči potiču iz priče koju slika sama sobom nemo priča.

Nekada se takve, dobre slike, kao same od sebe "slože" sa nekim rečenicama koje pamtimo, a da ni ne znamo kako ili nam pogledom na njih same "naprave" rečenice za koje smo nekada ranije - tražili sliku...

 " ... moje je srce tamno jezero u kom se nije ogledao niko ..." (IA)

 " ... mutno je sve to u nama, draga moja Beatriče, nevjerovatno mutno ... " (MK)

 "Evo cveta dovoljno hrabrog da miriše na praznom mestu i u uspomeni" (BM)

 izvor slika:

MN

Q-sphere

... jer "rukopisi ne gore" ...

Ljudi retko razumeju kad se obraćate dvostrukosti u njima, "ukupnim njima", češće su ubeđeni da je njihova dvostrukost nedokučiva i nevidljiva za druge (koji su, naravno, takođe - dvostruki).

A istovremeno smo uvek prisutni svojom tamnom i svetlom stranom, svojom dobrom i lošom stranom, svojom ružnom i lepom stranom, svojom svesnom i nesvesnom stranom, svojom ukupnom dvojnošću, svojom dvostrukošću koju nikada ne možemo razdvojiti, ma koliko nam se činilo da bi to moralo i da bi bilo dobro, postati jednostruk, jednoznačan, bez oprečnosti i dvostrukosti kojom inače - jesmo.

Ljudi su hodajuće i dišuće dihotomije, istovremeno su uvek i ono što jesu i no što bi voleli da nisu i ono kakvi su i ono kakvi bi voleli da nisu.

I samo veoma posebnim ljudima se može reći "ja se obraćam dvostrukosti u tebi ..." i znati da će jedan deo u njima na to odgovoriti, a drug ćutati, zauvek, ali ćemo umeti da čujemo i njihov glas i njihovu tišinu svojom sopstvenom dvostrukošću.

Ljudi su živuće dihotomije, rastrzani neprekidno između bar dva svoja izbora, jednako privlačeni bar dvema svojim čežnjama, raspolućeni između bar dve svoje strasti i otuda uvek sa potmulim osećanjem neprekidne osujećenosti zbog sopstvene, neizbežne dvostrukosti.

I nemajući kuda da pobegnu od sebe, ljudi prave jedan od dva moguća izbora:

- ili poriču realnost kojom su dvostruki, pa onda poriču i realnost uopšte, što je vrlo čest izbor rešavanja dihotomije kojom jesmo, manjkavost tog izbora je što neprekidno proizvodi razne druge probleme, jer ne želimo da priznamo da je realnost ono što se (ipak) jasno vidi da je realnost

- ili prihvataju realnost kojom su dvostruki, što je mnogo ređi izbor rešavanja dihotomije kojom jesmo, a manjkavost tog izbora je da nastaje neprekidna potreba da se nekome saopštava unutrašnji dijalog koji je neminovan kad se sopstvena dvostrukost jednom prihvati, dobrovoljno

I onda većina ljudi bira - i jedno i drugo, ili - ponekad jedno, ponekad drugo, što predstavlja ključni dokaz nesagledive dubine lavirinta naše dvostrukosti, dubine utemljene do poslednjeg delića poslednjeg atoma od kojeg smo, za neko vreme, stvoreni.

Tako postajemo oprečni, tako živimo nesklad između onoga što jesmo i što bismo voleli da budemo, tako rešavamo problem koji imamo jer (ne)prihvatamo realnost koja nam se ne dopada i (ne)prihvatamo sebe, kad nam se ne dopadamo.

Paradoks nas samih je da naša dvostrukost možda potiče od jednostavnosti kojom je priroda sve materijalno napravila da bude - dvostruko, dvojno, a mi smo uspeli da razumemo kako i zašto se to u prirodi dešava, ali izgleda da nismo uspeli sami sa sobom da se pomaknemo mnogo dalje od vremena kada nismo pojma imali kako i zašto postoji taj jednostavni efikasni prirodni princip dualnosti, dvojnosti, dvostrukosti. Za prirodu jednostavan, za nas često prekomplikovan da bi bio rešiv.

Otuda, valjda, ta lakoća našeg zanosa nekim ili nečim, bilo kakvog zanosa,  kojem se brzo predamo ako naiđe, koji nas podigne, ushiti, koji učini da pomislimo da je nekako "spolja" naišla nekakva dobra sila koja pravi ravnotežu našoj nemoći da sopstvenu dvostrukost rešimo, otuda ta dijamantska blistavost u nama kad nam se učini da se nešto dogodilo, bez našeg napora i da smo samo tako odjednom postali jednostavni, jednostruki, pa zato osetimo - sreću, nezamislivu.

I ubrzo uvidimo da nije u pitanju nikakva "čudesna sila" već nas je sobom dotaklo drugo ljudsko biće slično nama, a različito od nas, dvostruko takođe. I posle nekog vremena sve opet potamni, kao da rđa pokrije prozirnost dijamanta kojim smo blistali jedno kratko vreme.

Pa, jesu li onda svi ljudi neprekidno na dvostrukom gubitku?

Ne, nisu, jer - dijamanti ne rđaju, ni stvarno ni metaforično, prozirni su i svetlucavi dokle god imamo volje da ih držimo na svetlu, dokle god imamo želje da rđu "držimo po strani" znajući da postoji, ali znajući i da smo dvostruki i da ima bića kojima se možemo obratiti da bismo sa njima razgovarali ili sa njima ćutali, svejedno.

Važno je da postoje.

Danas je važan dan, završena je, u saradnji i uz pomoć EU, jedna, prva faza neposrednog dijaloga Beograda i Prištine, a o zajedničkoj evropskoj buudćnosti.

A pošto ja smatram da javnost ima pravo da zna o čemu je dijalog vođen i šta su principi na kojima će biti zasnovana primena, evo teksta koji je usaglašen, a bio je tema neposrednih sastanaka.

Verzija na (neslužbenom prevodu) srpskom :

Prvi sporazum o principima upravljanja normalizacijom odnosa

1. Postojaće Zajednica opština sa većinskim srpskim stanovništvom na Kosovu. Biće otvorena za članstvo za bilo koju opšinu pod uslovom da se članovi slažu

2. Zajednica će biti stvorena statutom. Njen raspad može se dogoditi isključivo odlukom opšina koje u njoj sudeluju. Pravna jemstva nalaze se u odgovarajućem zakonu i ustavnom zakonu (uključujući pravilo o dvotrećinskoj većini)

3. Strukture Zajednice uspostaviće se po istoj osnovi kao i postojeći statuti zajednice srpskih opšina, tj. predsednik, potpredsednik, skupština, veće

4. U skladu sa ovlašćenjima propisanim Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonom, opštine koje sudeluju imaće pravo da sarađuju u kolektivnom ostvarivanju svojih ovlašćenja kroz Zajednicu. Zajednica će imati potpuni nadzor nad područjima privrednog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja

5. Zajednica će primenjivati i druga dodatna ovlašćenja koja joj mogu biti dodeljena od centralne vlasti

6. Zajednica će imati predstavničku ulogu pred centralnom vlašću i u tu svrhu imaće mesto u savetodavnom veću zajednica. U ostvarivanju te uloge predviđena je funkcija nadzora

7. Postojaće jedna policija na Kosovu koja se zove Kosovska policija. Svi policajci na severu Kosova biće integrisani u sklopu Kosovske policije. Plate će isključivo isplaćivati KP

8. Pripadnicima ostalih srpskih bezbednosnih struktura biće ponuđeno odgovarajuće mesto u kosovskim strukturama

9. Postojaće regionalni policijski zapovednik za četiri severne opštine sa većinskim srpskim stanovništvom (Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić). Zapovednik te regije biće kosovski Srbin predložen od Ministarstva unutrašnjih poslova prema listi koju će dati četiri načelnika opšine u ime Zajednice. (Postojaće još jedan regionalni zapovednik za opštine Južna Mitrovica, Srbica i Vučitrn). Regionalni zapovednik četiri severne opštine sarađivaće sa ostalim regionalnim zapovednicima

10. Pravosudne vlasti biće integrisane i radiće u sklopu pravnog sastava Kosova. Apelacioni sud u Prištini uspostaviće poverenstvo sastavljeno od većine K/S sudija (K/S je skraćenica za kosovske Srbe) koje će se baviti svim opšinama s kosovskim Srbima kao većinskim stanovništvom. Odeljenje tog Apelacionog suda, sastavljeno od administrativnog osoblja i sudija, sedeće trajno u Severnoj Mitrovici (Okružni sud Mitrovice). Svako radno telo navedenog odeljenja biće sastavljeno većinom od K/S sudija. Odgovarajuće sudije sedeće u zavinsosti od prirode slučaja u koji su uključeni

11. U severnim opštinama biće organizovani opštinski izbori tokom 2013, uz posredovanje OEBS-a, a u skladu s kosovskim zakonima i međunarodnim standardima

12. Do 26. aprila biće napisan plan sprovođenja (ovog sporazuma) sa vremenskim okvirom. U sprovođenju ovog sporazuma razmotriće se i princip transparentnog finansiranja

13. Dve strane intenziviraće raspravu o energetici i telekomunikacijama i dovršiti je do 15(16). juna

14. Usaglašeno je da nijedna strana neće blokirati ni podsticati druge da blokiraju drugu stranu u napretku na njenom putu prema EU.

15. Dve strane uspostaviće odbor za sprovođenje (ovog sporazuma), uz posredovanje EU

*******************************************

I zvanična verzija na engleskom jeziku:

First Agreement of Principles Governing the Normalization of Relations

1. There will be an Association/Community of Serb majority municipalities in Kosovo. Membership will be open to any other municipality provided the members are in agreement.

2. The Community/Association will be created by statute. Its dissolution shall only take place by a decision of the participating municipalities. Legal guarantees will be provided by applicable law and constitutional law (including the 2/3 majority rule).

3. The structures of the Association/Community will be established on the same basis as the existing statute of the Association of Kosovo municipalities e.g. President, vice President, Assembly, Council.

4. In accordance with the competences given by the European Charter of Local Self Government and Kosovo law the participating municipalities shall be entitled to cooperate in exercising their powers through the Community/Association collectively. The Association/Community will have full overview of the areas of economic development, education, health, urban and rural planning.

5. The Association/Community will exercise other additional competences as may be delegated by the central authorities.

6. The Community/Association shall have a representative role to the central authorities and will have a seat in the communities' consultative council for this purpose. In the pursuit of this role a monitoring function is envisaged.

7. There shall be one police force in Kosovo called the Kosovo Police. All police in northern Kosovo shall be integrated in the Kosovo Police framework. Salaries will be only from the KP.

8. Members of other Serbian security structures will be offered a place in equivalent Kosovo structures.

9. There shall be a Police Regional Commander for the four northern Serb majority municipalities (Northern Mitrovica, Zvecan, Zubin Potok and Leposavic). The Commander of this region shall be a Kosovo Serb nominated by the Ministry of Interior from a list provided by the four mayors on behalf of the Community/Association. The composition of the KP in the north will reflect the ethnic composition of the population of the four municipalities. (There will be another Regional Commander for the municipalities of Mitrovica South, Skenderaj and Vushtrri). The regional commander of the four northern municipalities will cooperate with other regional commanders.

10. The judicial authorities will be integrated and operate within the Kosovo legal framework. The Appellate Court in Pristina will establish a panel composed of a majority of K/S judges to deal with all Kosovo Serb majority municipalities.

11. A division of this Appellate Court, composed both by administrative staff and judges will sit permanently in northern Mitrovica (Mitrovica District Court). Each panel of the above division will be composed by a majority of K/S judges. Appropriate judges will sit dependant on the nature of the case involved.

12. Municipal elections shall be organized in the northern municipalities in 2013 with the facilitation of the OSCE in accordance with Kosovo law and international standards.

13. Discussions on Energy and Telecoms will be intensified by the two sides and completed by June 15(16).

14. It is agreed that neither side will block, or encourage others to block, the other side's progress in their respective EU path.

15. An implementation committee will be established by the two sides, with the facilitation of the EU.

******************************************

"Tekst sporazuma BG-PR"

Kameo

Kameo („Cameo Appearance“) je reč kojim se opisuje „neobično, neplanirano, iznenadno“   pojavljivanje nekog vrlo slavnog, značajnog, posebnog svojim delom i ličnošću u realnom životu, ko se kao takav bez ikakve prethodne veze ili konteksta odjednom „vidi“ u bilo kakvoj imaginaciji, svojoj ili tuđoj – u filmu, predstavi, knjizi, televizijskoj seriji, video igrama, u bilo čemu što „glumi“ realnost. Jedan od najslavnijih „kameo“ je Alfred Hičkok koji nije propuštao da se pojavi u skoro svakom svom filmu, ali nikako nije usamljen na listi „kameo“ šetnji režisera (i raznih drugih). Šta je motiv da se bude Kameo? I koliko je biti „kameo“ dobra metafora za mnoge od nas koji nisu ni slavni ni značajni, ali izgleda da ponekad radimo nešto kao „kameo“ – pojavljujemo se privlačeći pažnju  iznenadnim prolaskom na sceni realnosti sopstvenog života, ali u stvari - boravkom na internetu?

Poreklo izraza „kameo“ je u imenovanju graviranja ljudskog lika u dragom ili poludragom kamenu, tako da je gravira najčešće prepoznatljiv portret „izvučen“ iz same boje ili strukture kamena, dovoljno sitno da bude broš i dovoljno krupno da se prepozna lik.

Postoje dragocene i skupocene „kameo“ figure koje datiraju iz antičkog doba, muzejski primerci, sačinjeni od raznoga kamena, kao i kasnije, a danas najpoznatije „viktorijanske“ koje su bile obavezan modni detalj kao broš, minđuše, privezak na lančiću, ukras na kutijama za nakit, sve do modernih „profilnih kameo“ koji se rade u crnoj hartiji češće nego u kamenu, a budu gotove (veštom rukom umetnika) za par minuta.

„Kameo“ je reč koja očito neprekidno prati ljudi sve do modernog doba kada je poprimila značenje „pojave“ u raznim umetničkim delima, kada je od medaljona postala značenje za živu osobu koja, naizgled bez ikakvog razloga, sebe kao lik „pozajmljuje“ bilo kojoj i kakvoj umetničkoj sceni u filmu, knjizi, predstavi, bilo gde.

A meni se čini da je najveća pozornica za „moderni kameo“ XXI veka – internet. Na internetu smo svi nekako stalno „kameo“, prisustvujemo kao stvarni mi na virtuelnoj pozornici na kojoj se istovremeno odvija kao predstava i slika sve ono što se i inače odvija u 3D prostoru

I svako od nas, kao „kameo na internetu“, predstavlja sebe sličicom koja je preuzela ime „avatar“, na njoj može, a ne mora biti naš stvarni lik, kao što može predstavljati bilo šta, avatar je kao medaljon za kameo koji smo mi na internetu, pojavljujući se u tuđim predstavama, stvarajući svoje, s lakoćom se premeštajući iz jedne scene u sasvim drugu, lutajući svim mogućim scenama, „praveći“ kameo sve dok smo na mreži i prestajući trenutkom kad iz mreže „izađemo“ u realan svet. Za sobom, na internetu ostavljamo avatar koji je čuvar za naš kameo ili je kameo sam, ponekad je to teško razlučiti

Ponekad se cela galerija svih naših „kameo“ pojavljivanja prelije i u realan svet, živi ljudi se susretnu i tada  sva ta magija „čudnog pojavljivanja na mestima na kojima te ne očekuju“ koja se naziva „kameo“, polaže neizvesni test svog „magijskog“ opstanka ili nestanka.

Kada samo malo vremena posvetimo „razgledanju“ avatara koji su nam znak za svaki naš poseban „kameo“, možemo se iznenaditi s kolikom pažnjom ljudi umeju da biraju taj svoj „medaljon“, kako ritual promene avatara smatraju često događajem od posebnog značaja o kojem obaveštavaju svakog na kog „nalete“ ili bivaju predmetom velike pažnje kad i ako samo ćutke promene svoj avatar, a ulazom na scenu drugi lako prepoznaju o kojem i kakvom kameu je reč. Najlakše je kad se za avatar stavi svoj pravi lik (koji se katkad menja, u skladu sa raspoloženjem), a najzanimljivije je kad se vidi trud da se postavi jedinstven, zanimljiv avatar koji bi trebao skrenuti pažnju svaki put kad nastupi naš „kameo“.

Gde počinje avatar, gde završava kameo i umemo li da razlučimo šta je šta i ko je ko na internet sceni na kojoj se, svojom slobodnom voljom, pojavimo?

Kakva je sličnost, a kakva razlika između avatara i kamea?

Poreklo reči „avatar“ je u sanskritu i hinduizmu  i (otprilike) znači „silazak, prelazak“,  odnosno mogućnost da nešto božansko poprimi vidljiv oblik i „siđe“ u realnost, gde god da je dotle bivalo, da u toj realnosti izvede neki svoj „kameo“ među ljudima, u stvarnosti koja je (veruju ljudi) tim božanskim i stvorena.

Avatar je naš vidljiv oblik na internetu, a kameo sve naše radnje, reči, postupci, sve ono što uradimo kad na bilo koju od njegovih pozornica svojim avatarom stupimo.

Od svih mogućih reči koje smo imali i znali, mi smo za naš boravak na internetu, za to čedo XX veka, odabrali dve najdrevnije – „avatar“ za naš prikaz, a meni se čini i „kameo“ za sve ono što pod tim prikazom činimo.

I tako izgleda da mi i nismo „mi“, mi smo samo avatari koji, s vremena na vreme, učine neki „kameo“, pri tome sretnu druge avatare i posmatraju njihov „kameo“. Internet nam je omogućio da to činimo svi, a realnost nam omogućava da „avatari ožive“. Teško je ponekad reći šta je od te dve mogućnosti lepše i bolje.

**********************************************

tekst  napisan za portal Q-sphere

Q-sphere

na engleskom jeziku:

Cameo

ČEŽNJE

Kad god smo dovoljno pažljivi sa negovanjem sopstvenih čežnji i dovoljno temeljiti u njihovom prikrivanju, (jer se nikoga i ničega i ne tiču),  desi se da ih na površinu izbaci kakav slučajan prizor viđen u magnovenju, neki nepoznat zvuk, neobična slika, ponekad samo deo kakve reči koju nam slučajem uhvati uvo ili se samo odjednom sve te razne čežnje tako pojave, ma kako brižljivo i pomno bile potiskivane i pokrivane jer na površini ni inače ničemu ne služe.

I sve to nije nikakvo čudo, dešava se svima nama, bez obzira za kim ili za čim čeznuli, za zauvek izgubljenim ljudskim bićem, za davnom željom, zauvek proteklim danima, prizorima ili događajima ili za trenutkom koji je po svemu bio sasvim poseban, koji nas je "zasekao" duboko i nestavši zauvek ostavio za sobom neutaživu čežnju da se, nekim neverovatnim čudom, ipak ponovi, bar još jednom. Sve to je rutina kojom nas naše čežnje prave takvim kakvi smo i kojom postoje zajedno sa nama, nikakvo čudo.

Ono što jeste čudo je što posle svake takve iznenadne navale čežnje treba isto onoliko truda i volje da je nežno potisnemo i prikrijemo koliko nam je tebalo i kad smo sve to radili prvi put nakon što smo te čežnje prepoznali, duboko u sebi.

Trebalo bi da umemo bolje, trebalo bi da svaki sledeći put "zaboravljamo" javljanje čežnje brže, lakše i jednostavnije, trebalo bi da relativno brzo stignemo do trenutka kojim čežnje koje se u magnovenju jave, sasvim isto tako - u magnovenju i vratimo u tišinu bivših sebe.

Trebalo bi, ali ne biva tako.

STRPLJIVOST

Za mnogo šta što želimo da nam se dogodi ili što želimo da stvorimo treba nam - strpljivosti, treba nam samosavladavanje kojim ćemo dozvoliti da bez kakvog našeg "dodatnog uticaja", reči ili pokreta "sazri" u vremenu i prostoru sve ono što ni inače u stvari - ne možemo ubrzati, što našom "voljom za ubrzavanjem" može biti samo poremećeno u svom prirodnom toku koje od nas zahteva - strpljivosti.

Kada pogledate ljude koji rade "spore" poslove, koji rukama i znanjem prave razne stvari koji zahtevaju puno vremena da budu završene, kad ih pažljivo pogledate možete na njihovim licima uočiti sasvim poseban mir kojim zrače, neki neobičan sklad koji čini da su im i lica i pokreti sasvim opušteni, nema grča, nema nervoze, nema nestrpljivosti, ima samo rada rukama i znanjem lagano, precizno, strpljivo i vešto, sve dok posao kojim se bave ne bude završen.

Ili, kad svedočite strpljivosti odraslih ljudi sa malom decom, kada svedočite njihovom razgovoru ili zajedničkoj igri, možete jasno videti koliko je strpljivost dobra stvar, možete jasno videti zadovoljstvo na detetovom licu zbog strpljivosti kojom mu je uzvraćeno na sve njegove potrebe.

Zašto nam je, katkada, tako teško da se naučimo strpljivosti?

Zašto nam je lakše da objašnjavamo da smo "izbačeni iz takta"?

(inače to "izbaciti iz takta" je sjajan izraz, podrazumeva da je strpljivost nekako "u taktu", harnonična, prirodna, skladna)

Možda zato što strpljivost zahteva od nas tišinu, zahteva napor kojim gradimo "unutrašnje kočnice" koje upotrebljavamo kad osetimo navalu nestrpljivosti i strasne želje da se stanje strpljivosti prekine.

Roditelji umeju da budu neverovatno strpljivi sa nama, često su takvi i braća i sestre ili vrlo bliski prijatelji. Čini se da nam mora biti jako stalo do nekoga (ili nečega) da bi negovali sopstvenu strpljivost.

Paradoks i čudo strpljivosti je da je suštinski deo, da je srž velikih strasti.

Nikad se ne bi reklo, a - jeste. Samo istinska strpljivost je garant postojanja pravih, burnih, neprolaznih strasti.

PITOMOST

(kao humble)

Sva ta čuda naših čežnji, ako se naučimo upotrebi strpljivosti kada kao uragan navale svom silinom, neobuzdane i divlje, ako se naučimo strpljivosti kada nam se razmašu u svim svojim lepotama i strahotama, kad nas uzvitla sva ta neukrotivost koju čežnje sobom nose, ako se stvarno naučimo strpljivosti, donose nam na dar - pitomost, donose nam volju i spremnost da se sopstvenih čežnji ne odreknemo, da ih ne uništimo u časovima kad ih je teško podnositi neutažene.

Hoće li nam ta pitomost doneti (na kraju) svežinu vode kojom se poje čežnje, bivajući zadovoljene i ostvarene?

Verovatno ne.

Ali i nije u tome stvar, da zadovoljena čežnja bude nagrada, pitomost je nagrada, po sebi.

Hrana za gnev, strah i verbalni seks

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo“ i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupna, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji – super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi“? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački“, u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva“, za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari – sprečavamo rešavanje?

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi“ (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje“ za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče – češće su srditi i u „svom pravednom gnevu“ nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage“ stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih – neodoljiva želja da se „ispraznimo“, da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine“ onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno“ bilo.

Ta „najslađa“ hrana gneva je hrana za monologe, za motiv da se

nekome u komunikaciji dokaže i pokaže da ga se može „izgaziti, slomiti, puknuti, zdrobiti, razvaliti, razbiti, rasturiti, na param-parčad ga pokidati“ – sve su to izrazi koje često i bez ikakve smetnje koristimo pričajući o nameri da sa nekim  razgovaramo. I pri tome lažemo da hoćemo razgovor – hoćemo transfer našeg gneva i ništa više, hoćemo strasno da osetimo trenutno odobravanje ćutljive većine usklicima „ala mu je kaz`o, ala mu je stres`o u njušku!“, hoćemo dokaze o vladavini „etike gneva“ kao jedinoj valjanoj, jedinoj mogućoj i jedinoj koja se ne sme dovoditi u pitanje, jer šta ćemo sa svom tom hranom našeg gneva, šta ćemo ako sve to počne da truli u nama, neiskazano, zatomljeno, kontrolisano? Kako ćemo izgledati iskreni, bez gneva? Kako će nam poverovati da stvarno mislimo to što govorimo ako izostane verbalizacija te emocije sa svim pratećim „tvrdim, seksualnim“ glagolima i kako ćemo drugačije ućutkati sve one koji kao netraženi savet ponude – (samo)kontrolu gneva pričajući tiho (i ne vodeći psa sa sobom) da će svaki gnev samo opisivati stanje, nikada neće nuditi nikakvo rešenje, osim korišćenja gneva „per se“.

Za svaku je svađu potreban - gnev. I svaka takva svađa obično saopštava samo ono što taj drugi s kojim se svađamo i onako već zna. Svađa je susret dva gneva i retko, vrlo retko završava ikako drugačije osim da nas sopstveni gnev „smori, isprazni“ i da nam tako svađalački monolog usahne. Ali zapamtimo ga celog i kad nabuja ponovo koristimo, mahom, iste reči i ste fraze, jer nam je i emocija ona ista, tako da je bilo kakav napredak malo verovatan.

Kakav je rečnik svakog gneva?

Pažljivim slušanjem lako ćemo „skupiti“ i izbrojati učestanost nekih vrsta reči:

a)      Arsenal uvreda rečnika gneva je lako čitljiv, koristimo kao „jake reči ili metafore“ imenice i glagole (svesno ili ne) kojima se (uglavnom) na uvredljiv način opisuje neka grupa ljudi ili neka neizbežna osobina jednog čoveka ili pojedini postupci ljudi ili koristimo  „životinjske metafore“ , na primer:

-          1. „kurva, ženturača, jezičara, opajdara, „kao neka žena“, tračara“ (sve pogrdni izrazi i inače upućivani ženama, upotrebljavaju se i za muškarce ili za postupke),

-          2. „peder, mlakonja, šonja, kurvar, kilav, smrad“  (sve pogrdni nazivi za muškarce)

-          3. „idiot, retard,  šizofreničar,  ludak,  kljakav, slepac“ (sve nazivi koji se odnose na posebne osobine kod ljudi, a smatraju se uvredom)

i na kraju (ali nikako poslednje) oblici ljudskog ponašanja i postupaka:

-          4. „lažov, lopov, licemer, fašista, krvnik, izdajnik, uvlakač, ljiga, ološ, hohštapler, ubica“, a uz sve i svaku drugu reč često stoji:

-          5. „kravo, konju, svinjo, magarče, gmazu, zmijo, volino“, što pokazuje šta u stvari mislimo o tim životinjama koristeći ih kao metafore rečnika gneva.

b)      Psovke koje koristimo podrazumevaju da je uvreda spominjanje majke, oca, bilo koga od rodbine, spominjanje polnih organa u uvredljivom kontekstu, spominjanje opštenja sa životinjama ili direktno obraćanje koje je čisto obećanje seksualnog čina, a pre ili kasnije – psovke gneva nam saopštavjau jednu neverovatnu stvar, da „poneseni emocijom“ iskreno smatramo da je seks odlično sredstvo za uvrede (što nam, valjda, inače nije) i da će svako odlično razumeti ako mu jasnim, psovačkim rečnikom kažemo šta ćemo mu sve seksom raditi i kako, a pogotovo zašto.