Ne razumem se ama baš ništa u votke, ni po vrstama, ni po poreklu, ni po kvalitetu ili "omiljenosti&popularnosti" među onima koji votku piju i vole, ni po bilo čemu što bi bila bilo kakva "priča o votki".

Jednostavno - nikada me nije zanimalo to piće, uopšte, čak ni da ga probam bilo kakvu, bilo gde, sve do nedavno, sasvim slučajno.

(Slično ne marim i ne znam nijednu "marku" automobila. Na priličnu zabavu i česte pošalice mojih poznanika i prijatelja - aute razlikujem samo  po boji, ne znam ko ih proizvodi, ni koliko koštaju, po čemu su bolji ili lošiji od nekih drugih auta, jednostavno - nikada me nije zanimalo da saznam išta o automobilima. Prevezu me s mesta na mesto i - to je to, tome služe. Eto.Inače - nemam ni vozačku dozvolu, niti sam ikada htela da je imam - prosto znam da ta veština nije za mene, da ne bih umela i da ne treba ni da pokušavam.)

I (na moje veselje!) taj jedan slučajan gutljaj votke (neke, ne znam ni danas koje, u za mene sasvim posebnim oklnostima, prvi gutljaj votke, ikada) priuštio mi je motivaciju za traganjem i saznavanjem zanimljivih stvari o - votki.

Šašavo, skroz.

Dodatna (i sasvim, sasvim slučajna) zanimljivost je što se nalazim na Baltiku u društvu ljudi iz celog sveta  i što verovatno nema boljeg mesta na planeti da se - raspitkujem o votkama, raznim.

Želim da kupim jednu bocu najbolje votke (po mišljenju znalaca), na poklon, tako je počelo moje raspitivanje i zapitkivanje unaokolo.

Pojma nisam imala kako je "istorija votke" zanimljiva stvar i koliko puno ljudi puno zna o ovom piću, i kako zabavna može biti neobavezna konverzacija i ćaskanje o tome, jednom kad se zapodene.

Najzanimljiviji razgovor je kad nas je više u društvu i ja postavim  pitanje "znate li koja je najbolja vrsta votke, koju biste mi preporučili za kupovinu i - zašto" i kad me sagovornici posle tog pitanja - potpuno zaborave, razmenjujući među sobom strasne stavove o sopstvenim omiljenim vrstama. Vrlo retko stignem da pitam još nešto iz dva razloga - prvo, vreme za neobavezno ćaskanje nam je vrlo ograničeno i drugo, žao mi je da ih prekidam kad se "zanesu" u međusobnim "prepirkama".

Ostao mi je još samo jedan dan da se odlučim za kupovinu između tri vrste koje imaju jednak broj pristalica među mojim sagovornicima:

"Chopin"

"Smirnoff"

"Boru"

Za sada "Chopin" ima kod mene blagu prednost (samo zbog imena :)), sledi ga "Boru", a za "Smirnoff" mi kažu - da ne mogu pogrešiti. Ali, to - da li sam "pogrešila" i onako mogu znati tek posle drugog gutljaja, zato će neka od njih tri biti kupljena "na slepo" i bez prethodnog "probanja".

Posebno veselje mi je što se i na ovako šašavom primeru može dokazati kako je ovaj naš ceo svet prava "riznica čuda", od kojih baš razna čuda možeš sresti po prvi put bilo kada i bilo kako, važno je da taj "prvi susret" sobom nosi sva fina, uzbudljiva osećanja otkrivanja i saznavanja. Pa makar bila reč i o -  "običnom" piću kakvo je - votka.

Magiczne, rekli bi Litvanci.

Kako to obično biva, o dalekim i nepoznatim mestima prvo čujemo ili naučimo sasvim nepovezane informacije koje se tek kasnije (ako se potrudimo ili ako nam okolnosti ne[to više priča donesu na poklon) "zaokružujemo" posetom ili potpunijim znanjem. Često tako biva i sa ljudima, prvo opazimo reč, pokret, pogled, utisne nam se ta informacija o nekom ko je potpuni stranac, pa tek kasnije - otkrivamo dalje, ponekad terani neodoljivim porivom koji ume da liči i na čežnju.

A i o mestima i o prizorima i o ljudima najboje informacije mogu se dobiti tako da se negde bude, dovoljno dugo. Dočim, sa nekim ljudima ipak ne morate biti, dugo, da biste nesumnjivo znali i slutili sve o njima.Tako to biva, ako se ima sreće da se na takve ljude - naleti, slučajno.

U Viljnusu sam, upravo na Generalnoj skupštini OSCE PA, skupu koji okuplja parlamentarne delegacije iz država OSCE regiona (od Vladivostoka do Vankuvera). Sastanku je prethodio neformalni sastanak ministara spoljnjih poslova na Krfu (s obzirom da Dora Bakojani, grčka ministarka spoljnjih poslova predsedava OSCE-omi zbog toga ovde podnosi izveštaje) i to bez posebne "agende". Razgovara se o budućoj organizaciji bezbednosti OSCE regiona i Inicijativi koju su podneli francuski predsednik Sarkozy i ruski predsednik Medvedev zajedno, o čemu izveštavaju njihovi specijalni izaslanici.. Biće ovo sastanak koji će u beleškama, u rubrici "istorijski" zameniti onaj iz Helsinkija 1975. kada su u okviru "treće korpe reformi" uvedena - ljudska prava. Socijalna revolucija na delu, vreme kad kriza idej ai kriza lidera biva izvorom novih okolnosti.

Ali - to sve tek treba da se desi tokom ove radne nedelje i kasnije, a za priču o Viljnusu trenutno i nije tako važno...

Moje prve informacije o Viljnusu bile su - dvostruke. Prve, vezane za košarku, Sabonisa i "dream team" iz Kaonasa (drugi po veličini grad u LItvaniji) i druge, vezane za slova Š. Ž, Č, Ć, koja se koriste u litvanskom jeziku i izgovaraju isto kao u našem, pri čemu naš i litvanski nikako ne pripadaju istoj grupi jezika, kao što ni Litvanci ne pripadaju - Slovenima. Ali - jezik je "prepoznavajući", neverovatno. Neobično je slušati jezik koji uopšte ne znaš i shvatati da nekim čudom - razumeš dobar deo onoga što govore...Litvanci su ponosni  na svoje "paganske korene" i na činjenicu da su poslednji u Evropi, tek krajem XIV veka  prihvatili hrišćanstvo (većinom su katolici) kad je Veliki Vojvoda Jogajlo oženio poljsku princezu Hedvigu, krstio se i (s dosta teškoća) uveo Litvance u novu religiju. Jedan od najznačajnijih paganskih bogova je Perkunas, bog groma, goromovnik (sličnost sa Perunom, njegovim slovenskim "parnjakom" je neverovatna)

Viljnus je ove godine odabran i za "Evropsku prestonicu kulture 2009,", upravo 06.07. ovde će se okupiti sve krunisane glave planete na obeležavanju 1000 godina litvanskog kraljevstva, jer i spisi i legenda kažu da toliko dugo postoji, menjajući se dramatično kroz vekove i u poslednjih dvadeset godina obnavljajući svoje kolektivno sećanje i nacionalnu istoriju.

Stari grad Viljnus je stavljen na listu UNESCO-a "World Heritage List", početkom devedesetih, s mnogo dobrih razloga. Skoro 50 crkava i drugih sakralnih i svetovnih spomenika od koji su neki iz XII, XIV ili XVIII i XIX veka, razni stilovi, religije, arhitektura, "šareniš" kao živi muzej evropskih stilova tokom vekova.

Poreklo imena (ili prevod) grada je u nazivu reke Vilna (druga reka je Neris) što znači - talas. Legenda kaže da mu je Godiminas (osnivač koji je iz Trakai, stare prestonice Litvanije, zaspao na mestu gde je današnji Viljnus i snevao gvozdenog vuka, nakon čega su mu proroci rekli "tu se mora desiti tvrđava i grad", i - bi tako), dakle Godiminas ga je nazvao tako i zato što leži na sedam talasastih, povezanih brežuljaka, poput Rima.

Grad su, sve do II svetskog rata naseljavali - Jevreji, čime je zaslužio i nadimak "Jerusalim Baltika", ali u pogromima su skoro svi stradali i danas samo stoje spomenici njihovih nekadašnjih gradskih četvrti, a po broju od nekadašnjih 45%, danas čine manje od 1%.Litvanci imaju i duboke i čvrste veze i sa druge dve baltičke zemlje (Latvijom i Estonijom) kao i sa Poljskom, Ispred katedrale Sv. Kazimira  (sveca zaštitinika Viljnusa) je obeleženo "mesto prvog u ljudskom lancu" koji se protezao stotinama kilometara kroz baltičke zemlje demonstrirajući volju za nezavisnošću i slobodom, za obnavljanjem samostalne državnosti.

Viljnus pretenduje i na činjenicu da je "geografski centar Evrope", poput još nekih mesta i gradova.

I u Viljnusu Sunce "visoko stoji" prilično dugo u noć. Fotografija je snimljena 29.06. oko 22.00, kako Sunce zalazi i još prilično dugo za sobom ostavlja "belu, bledu noć".

Takve noći donose ljudima "svetlo, blještavo snevanje" i brišu svaku sposobnost bilo kakvog  zaboravljanja, kažu Litvanci.

I nemaju pojma koliko su u pravu.

Kad god zarobiš neki izuzetan, nezaboravan trenutak, najbolje ga je "spakovati" u sliku ili muziku.

Sopstveno sećanje ume da bude nepouzdano, a reči budu potpuno nepotrebne.

Tako, čini mi se, biva sa svim izuzetno važnim trenucima koji se dogode nama samima ili drugima, do kojih nam je stalo i o kojima brinemo.

I posle takvih trenutaka više nikad nište ne bude isto.

U nedelju 21.06. u 5.45 ujutru, po našem vremenu, nastupa letnji solsticij (dugodnevica, suncostaj), vreme najdužeg dana na severnoj hemisferi koji označava dolazak leta i "trodnevno visoko stajanje Sunca", slično kao što zimski solsticij u decembru označava "Dan najduže noći" i "trodnevno nisko stajanje Sunca" na najnižoj tački neba.

Koliko god postoje pisani tragovi o  ljudima, koliko god legendi i mitova smo uspeli da upamtimo i sačuvamo od zaborava, sve, baš sve, govore o proslavama i zimskog i letnjeg solsticija, o ritualima, obredima, verovanjima, običajima ljudi širom planete koji svi neverovatno liče jedni na druge koliko god, u pradavnim vremenima ljudi bili međusobno udaljeni i bez ikakvog kontakta.

Celokupan život ljudi je neverovatno dugo zavisio isklučivo od Sunca i otuda verovatno sve te neverovatne ritualne sličnosti od kojih smo, vremenom, uspeli da napravimo razlike i da sve "bivše sličnosti" zovemo paganskim, drevnim, primitivnim običajima, za razliku od ovih novijih, vezanih za u međuvremenu stvorene religije koje zovemo "modernim običajima" Jes`, paz` da nisu "moderni".

Jedan od običaja kod Slovena upamćenih (i tako slični kao kod drugih!) su "ivanjski krijesovi" i rituali "Ivanjskog cveća".

"Ivanjski krijesovi običaj su paljenja vatre uoči svetkovine rođenja sv. Ivana Krstitelja, to jest 23. lipnja uvečer.

Riječ je zapravo o pretkršćanskom narodnom običaju koji pripada ciklusu običaja vezanih uz zimski i ljetni suncostaj, te proljetnu i jesensku ravnodnevicu. Ivanjski krijesovi vezani su uz žetvene običaje i početak ljeta.

Od starine ovi se običaji vežu uz 24. lipnja, kad je padao ljetni suncostaj, te je to bio najduži dan u godini. Kako je julijanski kalendar (365,2500 dana) bio nešto duži od tropske godine (365,2422 dana), astronomski se suncostaj pomicao svakog stoljeća za otprilike tri dana, što je zaustavljeno reformom kalendara pape Grgura XIII. i prihvaćanjem gregorijanskog kalendara. Otada ljetni suncostaj pada oko 21. lipnja. Ivanjske su svečanosti ipak u mnogim dijelovima Evrope ostale vezane uz svetkovinu rođenja sv. Ivana Krstitelja."

"S I V A C: Četvorodnevna svetkovina tradicije vojvodjanskih Srba starosedelaca, festival folklora , kulinarskih specijaliteta i pravoslavnih običaja pod nazivom „Ivanjsko cveće“ održan je u kulskom selu Sivac,sa bogatim programom. Svečanim koncertom čuvara tradicije Crkvenog hora „Sveti Georgije“ iz Bečeja,u jednom od najstarijih i najlepših pravoslavnih hramova u Vojvodini,i nastupom Kulturno-umetničkih društava iz Čačka, Pančeva, Rume i domaćina,uz skidanje festivalske zastave i preskakanjem ivanjske vatre (krijesova, svitnjaka)"

Uz ivanjske običaje vezana je komedijaWilliama Shakespearea „San Ivanjske noći“ (A Midsummer Night's Dream, 1594.). ili - "San letnje noći".

Venčiće ivanjskog cveća pletu devojke i bacaju ga u vodu. Legende kažu da put tog cveća pokazuje devojci znakove nekog imena po vodi ili pokazuje put do njenog dragog koji tu negde, u blizini preskače visoki plamen ivanjske vatre iskazujući tako radost "visokom Suncu" i "vračajući" dobru žetvu ili, po drugim legendama, u nadi da će time "zalečiti" uboje, plikove i "bugance" koje ima po tabanima, hodajući bos, svukuda.

Jovan (Ivan) Krstitetlj rođen je na letnji, a Isus na zimski solsticij, po legendi, i prvom se u čast pale ivanjske vatre, a drugom - badnjak, bar u našoj tradiciji (a badnjaka ima  i kod drugih naroda).

Obe su vatre, čini mi se, i u čast  naše "vatrene lopte sa neba" bez kojeg je život nemoguć, od kojeg zavisimo i koje nas čini takvim kakvim smo, ustvari. Ili kakvim smo nekad bili, dok nam je baš sve zavisilo od Sunca, Meseca i svetlucavog zvezdanog neba koje mi, živeći u osvetljenim gradovima, odavno nismo čestito videli.

Kažu, takođe, da se svi snovi snevani u noći letnjeg solsticija - ostvaruju, da za vreme letnjeg "suncostaja" ljude u snovima pohode vile i druga čudna šumska bića i da se treba čuvati razgovora sa njima u snovima, osim ako niste - Shakespeare.

Ili ako vam je radoznalost takva i toliko "vatrena" da ne odolevate razgovoru sa strancima i čudnim bićima u snovima (koje solsticij ume da pomeša sa javom).

Meni se čini da nam Sunce (i o solsticiju i inače) svima šalje samo jednu, jednostavnu poruku - život je pokretni praznik.

Telefon i poznat glas:

- Gari, sikako? Si kući, svratio bih...

- Sam kući, `ajde

Došao da mi vrati knjige pozajmljene tako da smo oboje na to zaboravili, Borges i Marques i moje beleške o jednom malo poznatom Kinezu od pre 2400 godina koji se zvao Chuang Tzu (ili kako god se na kineskom njegovo ime piše ili izgovara)

Ugleda moj mali kofer, spakovan i spreman i pokazujući rukom na njega, pita me:

- Si došla odnekud ili putuješ?

- Putujem sutra, kratko, poslom

- E, i ja odlazim sutra, definitivno i hteo sam prvo da ti zauvek odnesem i tvoje knjige, ali sam posle pomislio - nimije u redu, zato sam ih don`o sada.

- O`š sada da ti ih poklonim, i onako su duže kod tebe nego kod mene, el to?

- Neću knjige, hoću da mi ostaviš beležnicu o Kinezu, al` da mi napišeš da mi je poklanjaš, `nako.

- Daj `vamo.

Mala, tanka beležnica sa listovima "na kockice", glatkih crnih korica, kupljena davnih dana (tačno znam gde i kada), otvaram je na prvoj strani, a tamo piše, mojim  rukopisom :

"tigar, snovi, lavirint, nož, leptir, Maestro"

Dalje nisam listala. Nastupio je jedan od onih dragocenih, blještavih trenutaka kada nam slučajnost na jedno mesto donese i skupi slike jednostavnosti i jasnoće za koje smo inače skoro pa potpuno slepi i koje inače nemaju nikakve veze ni među sobom, ni inače i - ni sa čim. I onda se sve, ceo doživljaj,  samo - rasprši.

I samo ćutke napisah "izjavu o poklonu", ništa više. I poželeh mu puno sreće u novom, novcatom životu koji je rešio da stvori daleko odavde.

A Borges i Marques su pošli sa mnom na kratak put, da mi listanjem prekrate vreme, kad su mi se već, na tako neobičan način - vratili.

Da pokušam da se setim kako se u beležnici, u nizu u njoj napisanih reči, našla reč koja tom nizu - nikako ne pripada.

Setila sam se, naravno. U drugove kakvi su Borges&Marques se uvek možeš pouzdati. Fine knjige, preporučujem.

Borges

Marques

Chuang Tzu

E.E.Cummings je prilično zanimljiva poetsko-slikarsko-muzičko-esejističko-dramska  ličnost. Svetlucav, treperav čovek, nekakvog "harmoničnog haosa" u niskama stihova, u potezu olovkom ili slikarskom četkicoma ili u redovima dijaloga u dramama. Prosto kao da kožom može da se oseti kako bolno, a ipak meko, ume da bude nečije traganje za skladom.

On je jedan od onih stvaralaca (iz kruga mojih mrtvih pesnika) koji me na sebe  same podsete uvek nekakvim sasvim posebnim povodom, valjda je to neminovno s njim.

I tako beše i poslednji put, pre nekoliko dana, samo mu se ime pojavilo i - vratio se, lak i svež, donoseći isti onaj sentiment kao kad sam ga prvi put slučajno videla kroz neobične crteže koji jednostavno moraju da - privuku pažnju.

Galerija crteža E.E. Cummings

Duboko potrešen tragičnom očevom smrću ostavio nam je i jednu prelepu pesmu:

my father moved through dooms of love

"i thank You God for most this amazing
day:for the leaping greenly spirits of trees
and a blue true dream of sky; and for everything
which is natural which is infinite which is yes"

E.E. Cummings, fino biće...

Izgleda da je pred nama jedan sjajan internet događaj. Blogosfera i inače ume da bude izvor vesti koje se ne mogu naći ni na jednom drugom mestu, kao i drugih, sjajnih tekstova čije čitanje ponekad predstavlja pravi poklon i užitak.

Jedan takav je i blog koji je njanja-de.manccini napravila predstavlajjući nam dolazak novog pretraživača, imenon WOLFRAM ALPHA, koji je proizvod istog onog Stephen Wolfram-a koji već dugo ima odličan "math site" - WolframMath&NewKindOfScience

U virtuelni prostor, nadajmo se svima na korist i radost, Wolfram Alpha kreće 18.maja.

Čini se da novi pretraživač pruža mnogo više mogućnosti nego Google na koji smo svi navikli, čini se da će pretraživanje Wolfram Alphom biti ne samo pouzdanije, nego i potpunije jer je pretraživač "osposobljen" kako za traženje, tako i za rešavanje problema koji nas "muče".

Neki su ga testirali i evo ovde su iskustva:

Our First Impressions

Technology Review

I na kraju - prezentacija o Wolfram Alpha (video traje 1 hr i 45 min, ali - vredi!)

Pa, da ga probamo 18.maja!

Fina, laka pesma (sa posvetom), a u odbranu patetike i čežnje, kraljica i vladarki svih drugih emocija.

Svi su ljudi  ostrva i samo se sa ivice obale može pogledom dopreti do drugog ostrva. Ili krenuti po vodi.

I ljudi su  baš  kao zvezde namiguše, ne možeš ih posedovati, ali - možeš u njima uživati beskonačno.

Izgleda da je ovaj put - zaista istina, izgleda da nije "neproverena vest" kao prošle godine, kad sam ga propustila u Bukureštu zbog obaveze odlaska u Toronto u isto vreme, 21.09.2008.

U Beogradskoj "Areni", 2.septembra na turneji u ovom delu  Evrope, opet. - koncert ima - Leonard Cohen.

Ćutim svu radost zbog ove najave i čekam Maestra i jedan "dance to the end of love"...

Život ume da bude baš - lep.

Leonard Cohen & drugovi

Kad u čuda veruješ - čuda se i događaju, izgleda...

Žeravica (ember) je reč koja najlepše opisuje nebo pred izlazak Sunca, kad još nevidljivo počne da mi se javlja i "žari" iza Varadina, kad svetlom do kraja, a lagano,  razbija tamu već prohujale noći, kao da nogom, strasno i bučno, otvara vrata novog dana blistajući  kroz svanuće.

I kad god su me ubeđivali da na ovom svetu "ne postoje besplatne stvari" (kao i da je samo prolaznost večna, a da su osećanja neprekidne žeravice u kostima samo mit iz patetičnih priča), uvek bih se setila da je gledanje i izlaska i zalaska Sunca - besplatno. Kao i gledanje svih drugih prizora ili ljudskih lica. Neprocenjivo.

Jednom, ne tako davno, imala sam prilike da gledam "Ples na žeravici", čudesan prizor drevnog plesa dvoje ljudi po živoj vatri i osetila kako lako i lepo žeravica može da se za stalno nastani u kostima.

Jutros se ništa tako dobro kao Jim Morrison ne slaže uz "ember in my bones". Ember Maestro.