U godinama pred nama sve češće ćemo u vestima, po novinama, po upravljačkim krugovima, na univerzitetima, u svakodnevnom razgovoru, čuti i izgovarati imena gradova - Brisel i Strazbur (Luksemburg smo već imali prlike da čujemo dovoljno puta, tamo je potpisan Sporazum o pridruženom članstvu Srbije u EU, 29.04.2008.). Sve su to gradovi evropskih institucija i mesta gde će se donositi odluke o nama, zajedno sa nama. (skroz "okrugla" zgrada je EU parlament u Strazburu).

Ovaj tekst je blog-razglednica iz Brisela, elektronski pozdrav svima, umesto nekadašnjih finih, od kartona i u bojama koje smo slali kad god negde otputujemo ( a na more - obavezno!) i na kojima smo, ukoso ili uredno ali ipak obrnuto od adrese pisali "puno pozdrava iz....".

Puno pozdrava iz Brisela, dakle.

Brisel je poslovan grad poslovnih ljudi i ljudi iz administracije EU, grad sa puno oblačnih dana i puno kiše i sa jednim od najlepših starih evropskih trgova. Grad bezbrojnih vrsta piva, nezaboravne i najbolje čokolade, odlične kuhinje i grad - centar evropske administracije.Brisel ustvari samo na "Gand Place" liči na Belgiju,  valonsku ili  flamansku, a ne liči uopšte na predivne manje gradove širom Belgije, Brisel je taman toliko svačiji koliko i jedan od njegovih simbola - Atomijum.

The name Brussels comes from the old Dutch Bruocsella, which means marsh (bruoc) and home (sella) or "home in the marsh". 

Danas je sasvim prijatno biti u Briselu kad te predstave i kažu da dolaziš iz Srbije, ne gledaju te više "onako", malo sumnjičavo i podozrivo, sa "ahm" i "hm-hm" i "so, how things are...?". Nasmeju se, oni koje poznajem odmah i iz daleka (sve šireći ruke u znak posebne srdačnosti), a oni ređi, koje upoznajem dobronamerno me obaveste o tome kako su čuli za dobre vesti iz Srbije (ljubaznost komunikacije - ne pomaže da im kažem da ja dolazim ODANDE i da SVE znam o tim vestima ), oni prosto žele da pokažu s koliko dobre volje očekuju dobre vesti o poslovima koje smo uspešno obavili - i ubuduće.

Volela bih kad bih umela da prenesem koliko puno Srbija ima dobrih prijatelja u Briselu, koliko puno ima istinskih znalaca o tome kakva je situacija kod nas i ekonomska i politička i bezbednosna i kulturna i svaka druga i sa koliko iskrenog dopadanja oni koji su imali prilike da nas posete, govore o Beogradu ili o drugim gradovima u Srbiji. I sa koliko poštovanja govore o ljudima koji žive u Srbiji. Znam ja da meni to kod kuće niko neće verovati, pa i ne pokušavam da ikome objasnim, ali - meni  je važno da vidim kako je uspešno, za poslednjih nekoliko godina, izgrađeno razumevanje za sve strahote koje su nam se dogodile ili za sve uspehe koje su ljudi ostvarili. I poštovanje za rezultate koje su napravili ljudi u Srbiji. Ne političari, ili ne samo oni, već više i značajnije - razni ljudi na raznim mestima u Srbiji.

I zato, oduvek, šta god da radim sa njima (u Briselu) ponavljam jednu jednostavnu rečenicu :

"Obraćajte se ljudima u Srbiji, njih slušajte i njima govorite, baš kao da su vaši sopstveni birači, jer uostalom, uskoro će oni to i biti - na izborima za EU parlament, ako ih bude "po starom" 2014 - i Srbija će glasati".

I svaki put kad poslom odem u Brisel, setim se kako sam blizu Amsterdama, (JAT čak sleće u Amsterdam na putu za Brisel, takva je veza), a da nema šansi i da ponovo svratim u taj, uz Atinu, meni najlepši evropski grad (Novi Sad se ne računa, to je najbolje mesto u Univerzumu, bez premca).

Sve evropske gradove obišla sam davnih dana u svojim skitnjama peške i vozom, u danima kad je to bilo normalno i prirodno i kad su se pisale prave razglednice i zaista upoznavali i razgledali svi ti gradovi od Kazablanke do Helsinkija, od Londona do Moskve. I tada, osamdesetih, (deset godina putovanja  "Inter-rail" pomeša tačne godine ) bila sam i u Briselu i kad god ponovo odem ustvari se setim slika iz tog vremena, neminovno.

Kad pogledam šta će se desiti ako i današnji i drugi poslovni boravci u Briselu (nas raznih, naravno) budu uspešni po Srbiju - odgovor mi se sam nameće - izgradiće se šansa da se stvori sećanje nekih drugih ljudi koji će putovati evropskim gradovima slično kao i ja nekada, jer će to biti normalno i prirodno. Lep posao - graditi buduće, još nedogođeno sećanje ljudi koje uopšte ne poznaješ, niti ćeš ikada upoznati, pa ipak - za njihove uspomene iz budućnosti radiš...

A ja ću valjda stići nekada i do Amsterdama, ponovo jednom, vozom i peške, lagano, sama ili u društvu nekoga ko se razume u skitnju, ko zna kako udobne mogu biti cipele skitarke u kojima možeš i stajati i hodati i trčati i plesati ili samo sedeti uz kakav amsterdamski kanal ćuteći, pijući malo crno i gledajući  kako spokojno žive ljudi iza uzanih, lepih prozora bez ikakvih zavesa.

Pričala sam nekim mojim poznanicima da postoji "Inter-rail" za "odrasle" (nešto skuplje nego za ove do 27 godine, ali tako i treba da bude) i da mi je to - super, a svi su me gledali kao da sam mahnita. Neka. Tako su me gledali i kad sam im govorila da ćemo potpisati Sporazum o pridruženom članstvu Srbije u EU, pa me tako gledaju i kad im kažem da ćemo ove godine postati država-kandidat za članstvo u EU, tako bi me verovatno gledali i sa perona sa kog kreće voz za Amsterdam....marim ja......i strpljivo čekam....prava putovanja.Ona sa kojih se nikome ne pišu razglednice, samo se putuje i - bude. U Amsterdamu ili bilo gde drugde.

boomp3.com

Ima, uz popodneva i jutra, naravno i - noći. Noći koje se ili sopstvenom (pejzažnom) lepotom, ili susretom sa nekim drugim čovekom, ili nekom ličnom mišlju i osećanjem ili nekim sasvim neuobičajenim događajem, neizbrisivo oslikaju u ljudskom sećanju, zauvek.

Neke su zvezdane, neke - ne. Ali svaka takva noć ima moć da svetluca sve dok vam sećanje postoji.

Noćas je bila jedna od takvih noći.

I donela je sobom i nezaboravne događaje i sećanje na susrete sa nezaboravnim ljudima i moje lične misli izrečene kao obećanja koja se nikako i nikada ne smeju zaboraviti i svakako se moraju - ispuniti. Zbog svih koji noćas jesu pod zvezdama, a i zbog nekih koji više nisu, no među zvezdama noćas  i zauvek borave.

I bilo je lako odabrati muziku za ovu noć.

Postoji, naime, samo jedna muzika koja lepo pristaje uz takve noći. Stihovi i note o tananim, a neuništivim ljudskim snovima, o umeću i velikim patnjama stvaranja realnosti od hrpice reči ili pregršti boje, od par ljudskih pogleda i mrve ljudske volje.

Imao je tako lepo ime i ostavio ga na poklon svima koji umeju, bezimeni, da ga izgovore pod zvezdama.

Svanulo je uz retko lep, bistar, vedar i blistav izlazak Sunca, odmah tu, iznad varadinskog sata za kojeg su me i sinoć (po ko zna koji put!)  pitali "a što mala kazaljka  pokazuje minute, a velika sate? vi Novosađani ste stvarno mimo sveta!".

Veseli me uvek da objasnim da ovaj naš nije i  jedini takav sat, ima isti i u Gracu u Austriji, a kazaljke su obrnute da bi lađari s reke bolje videli koliko je sati.

Ko da mari za minute dok ploviš Dunavom?!

I Dunav je blistao jutros, nadošlom majskom vodom, gladak je i miran bio i izgledao onako kao da ne može da se odredi koliko je dubok, tu na zavoju dok uzaludno udara o bazalt Tvrđave.

Tako mi je pao na pamet - Leonard Cohen.

I tako je jedan krug zatvoren.

Evo koliko je Dunav dubok:

Ima onih posebnih popodneva, sutona, zalazaka sunca, smiraja dana,  koji kao da su stvorena zato da bi se za njih imala pripremljena muzika, e da bi bila potpuna i onda - pamćena kao redak i dragocen, smaragdni trenutak dobrog raspoloženja, uživanja i neprekidnog osećanja neopisivog sklada.

Takva popodneva su najbolja onda kad se još nisu dogodila, a nekako sve okolo pouzdano zna da će se dogoditi, kad-tad. Osetiš da su prizvana, nekako.

Rana jutra, zore, svitanja,  izlasci sunca su potpuno drugačiji deo dana, to su trenuci skloniji tišini, odsustvu bilo kakvih zvukova osim onih koje priroda proizvodi.

Dani koji najviše vrede, koji možda jedino vrede, su oni kojima treba ista muzika za smiraj i svitanje dana.

Ko je doživeo takve dane ili ko živi u očekivanju takvih dana - znaće o čemu pričam, a ko nije, uvek može slušati muziku koja je čudo, bez ikakvog posebnog razloga.

boomp3.com
boomp3.com
boomp3.com
boomp3.com
boomp3.com
boomp3.com
boomp3.com

boomp3.com

boomp3.com

boomp3.com

boomp3.com

Troglave aždahe i Himere drevne su mitska bića (uglavno zle i gadne naravi) koje nekakav junak poput Đorđa stalno mora da kopljem posred srca probode i tako otkloni opasnost po sve ostale.

Danas je dan posvećen jednom takvom Đorđu. I njegovoj pobedi nad aždahom.

Malo-malo, pa moram da napišem par reči o Đorđu.

Georgije, Georg, Jorge, Žorž, ....ima mu imena u skoro svim jezicima

Ponekad su sva ta imena potrebna (i sva druga) da bi opasnost od Himere bila otklonjena još jednom.

I da se odlučimo ko nam se sviđa - Đorđe ili Himera?

Ja sam rešila da pomognem Đorđu, svakako, sviđa mi se moj drug Đorđe.

boomp3.com

Jedna izreka kaže (otprilike) "poleti ka Mesecu, ako ga i promašiš, sletećeš među zvezde"

Dobra izreka, čini mi se.

Leteti na Mesec je nekada bila metafora za potpuno nemoguć događaj, za san čudaka i ludaka na Zemljinoj površini - pa se onda odletelo. I nečiji san je postao nečija stvarnost.

Dobra metafora, čini mi se.

Ovih  dana srećem i viđam jedan broj ljudi koji se ne usuđuju da sanjaju, srećem neke druge koji bi da zabrane da se sanja, srećem i neke koji kao da se stide  da sanjaju, a srećem najviše onih  s kojima se prepoznam - sanjaju ljudi svoju realnost i dobro im ide.

Dobri su ti sanjari realnosti, čini mi se.

I čini mi se da je prilično dobro podsetiti se priče o ljudima i Mesecu kad god nam se učini da su naši snovi - baš snovi, sanjarenja, snatrenja i snoviđenja i da nam se nikada neće dogoditi u stvarnosti. Mesec je uvek tu, besplatan je pogled pri vedroj noći na taj čudesni simbol ljudskog sna koji je postao realnost.

Kažu da je pristojno imati samo jedan veliki san, ali ja imam - dva. Jedan za sve nas i jedan za mene.

I uradiću sve što treba da se ostvare - oba.

Mesec i Sunce iznad Severnog pola

boomp3.com

Muzika je čudo.

Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 29.04.2008.u 16.00 bila je udarna "velika" vest u evropskim i svetskim medijima.

Iz mnogo svojih razloga biram BBC obradu te vesti.

Pozitivna vest, dobra vest za Srbiju koja je na dobrom, evropskom putu. Važna vest kojom se najavljuje brže poboljšanje kvaliteta života u Srbiji. Ključna vest za sve koji znaju koliko je važna stepenica pređena ka skorom podnošenju kandidature za članstvo i ka konačnom cilju - članstvu Srbije u EU.

Prošle nedelje urađen je i plan ("road map") za ukidanje viza svima u Srbiji i "beli šengen" koji bi trebalo da stupi na snagu januara 2009.

Poznajem većinu ljudi koji su jako mnogo radili da bi SSP bio parafiran jesenas i potpisan danas. Većina njih će ostati anonimna za širu javnost, za većinu njih niko nikada neće čuti, većina njih će nastaviti da predano radi sve one teške i mahom nevidljive dnevne poslove koji se tiču EU integracija.

Ovim tekstom hoću njih da se setim i da im se zahvalim zato što su zajedno sa nama mnogima verovali da je moguće i da će uspeti, da mi svi to možemo, uprkos ili baš zbog naizgled silnih prepreka koje su stajale pred svima nama i koje smo - osvojili. Ključ tog zajedničkog uspeha je bilo znanje o tome koliko svi ljudi u Srbiji žele da se to dogodi, koliko žele jasnije poruke o budućoj izvesnosti, stabilnosti, razvoju, napretku....

Na fotografijama su (i biće) Boris Tadić i Božidar Đelić (prilika je takva da im moram pisati puna imena), a u svakom "pixelu" tih fotografija biće Tanja, Ksenija, Suzana, MIloš, Đordana, Aleksandar, Aleksandra, Ivo, Goran, Nataša,.Vladimir, Slobodan, Dragan, Milica, Branko, Beba, Milan, Marija. Ivan, Dušan, Marko, Tea,.....vredni radnici promena. Zaslužili su svo zadovoljstvo koje osećaju večeras, svaku mrvu.

Ja ću se, u tišini, setiti noćas još par mojih drugova s kojima sam zajedno imala san o evropskoj Srbiji...San koji se lagano pretvara u realnost.

Umetnost farbanja jaja skoro pa da se razvila u poseban "pravac" kojim se bavi skoro svako, koji je i ritualan i zabavan, nekad ima, a nekad nema baš mnogo veze sa razlozima zbog kojih se danas, na Velik Petak, to radi. Legenda kaže da je Marija Magdalena, ritualno, donela jaja, obična, na "pogreb" (jutro nakon polaganja Hrista u grob), a ona su se, sama od sebe obojila u - crveno. Ona je razumela  da je to poruka o moćima i čudima života nepobedivog i kao dokaz tih čuda - prenela ju je dalje, odnela ih i na poklon rimskom caru Tiberiju i predala mu ih uz pozdravne reči koje govore u vaskrsnuću. Ona je to uradila, a ne drugi sledbenici. Taj deo mi se u legendi najviše  sviđa. (Imam drugarice koje bi ovde, sa dobronamernim podsmehom rekle "o, evo je opet kako tvrdoglavo veruje da su i u životu moguće ljubavi iz knjiga, legendi  i literature". Verujem, naravno. Znam da je moguće, ne bi legende, Šekspir i Bulgakov takvo šta opisivali da nije - moguće. Moraš malko verovati u čuda i čarobnjake da bi ti se ona i dogodila . )

I Rimljani su inače, ranije, imali običaj bojenja i poklanjanja ukrašenih jaja, o njihovoj Novoj Godini.

Druge legende govore o tome da ovo "obožavanje" jajeta potiče iz zaboravljenih vremena i da slavi život koji jaje (po sebi) simbolizuje, da slavi novi, prolećni ciklus života koji uvek  pobeđuje i stvara se iznova, da slavi radost ljubavi i kad je ona instinkt i kad je neutaživa potreba.

Danas se u mnogim kućama jaja boje raznim bojama, obojena ukrašavaju na različite načine, od čuvene "slike lista peršuna" na površini ocrtanog pri samom bojenju do voskom i krasnopisom crtanih ornamenata i celih slika na maloj zakrivljenoj površini jajeta.

Ima umetnika koji su izmislili čitave nove tehnike oslikavanja jajeta, a ima i onih slavnih Faberge jaja napravljenih od dragocenih metala i dragog kamenja, skupocenih i samo carskim kućama namenjenim kao ukras koji zamenjuje (valjda) "čuvarkuću", jaje koje se o svakom Uskrsu ostavlja da sačeka sledeći Velik Petak i novi ciklus bojenja i slikanja jaja.

Kako god bilo, ko god bio u pravu kad je priča o obojenim jajima u pitanju, jedno je nesporno - to je ritual radosti za decu i odrasle.

Ta reč, radost, je baš - lepa reč.

Ja volim tu reč kad je u sebi izgovorim sa nečijim imenom ili kad mi je neko ovako prepeva:

Dopadaju mi se slučajnosti, dopadaju mi se neplanirane istovremenosti događaja koji onda učine da se dogodi "bljesak svetlosti" kojim se stvari povežu i dobiju posve novo, sopstveno, istinito značenje.

Dogodilo se, preklapanjem slučajnosti, da sam imajući pred sobom papire sa poslednjim intervjuima koje je dao Jean Monnet, jedan od osnivača EU i dugogodišnji "šef" čuvene "Komisije za ugalj i čelik"   istovremeno razgovarala o  Mihailu Bulgakovu.

I taj razgovor je bio - čudesan.

Spojile su mi se  rečenice iz intervjua Žana Monea koji kaže "kada bih mogao ponovo da počnem da radim na izgradnji ujedinjene Evrope, počeo bih od kulture, a ne od uglja i čelika, kako smo to učinili Robert Schumann i ja", spojile su mi se te Moneove reči sa besmrtnim rečima iz romana u romanu, iz dvostrukog romana, iz paralelnog romana "Maestro i Margarita" Mihaila Bulgakova. U bljesku trenutka.

Ne mogu da verujem da ga Mone nije čitao, ali ga je očigledno - zaboravio. I ja sam, skoro, ali sam spašena slučajnostima, Bulgakova vratila u zenit pročitanih knjiga, zatvorivši krug njime kao "karikom koja nedostaje" svim mojim drugim piscima i evropske i neevropske kulture.

Mone i Šuman su, deset godina nakon što je Bulgakov već bio (recimo) mrtav, udarili temelje Evropskoj Uniji, onakvoj kakva je danas, onakvoj na kakvu i mi želimo da "zaličimo" po dobru, po standardu, po ekonomiji, po redu, uljuđenosti i pristojnosti svakodnevnog života. Krenuli su od nemačko-francuskog pomirenja kroz ekonomsku saradnju u oblasti uglja i čelika....a ostalo je istorija našeg doba....

Šta bi bilo da su krenuli od - evropske kulture? Sa čime i kime bi počeli, šta su "ugalj i čelik" te naše zajedničke, evropske kulture? Da li bi bilo moguće dogovoriti se o postojanju jednog zajedničkog temelja nad kojim bi ujedinjavanje teklo jednako uspešno? Šta bi bilo uzidano u te temelje? Antika, Rim, rensansa, crkvena umetnost, filozofi, dramski pisci, slikari, graditelji, pesnici svih jezika? Kako bi odabrali samo jednog u kojem se nalaze - svi? Kako bi "pomirili" nacionalne ponose na stvaraoce čija su dela već ugrađena u sve nas, jer pripadamo toj jednoj, zajedničkoj, evropskoj civilizaciji koja vuče svoje korene i iz Azije i sa bliskog i dalekog istoka, hiljadugodišnjim mešanjima kultura i civilizacija?

Tako mi je bljesnuo Bulgakov, tako sam, mirno i ne očekujući to od sebe same,  poverovala da bi i to čudo bilo moguće, da bi i na taj način  započeto ujedinjavanje Evrope bilo izvedivo. Ta poruka tako jasno stoji u njegovim spisima, skoro da sam sigurna da ju je i Mone video kad je, dvadesetak godina kasnije od polaganja kamena temeljca buduće Evrope imao prilike, kao i svi mi da čita njegove "znakove pored puta". Ako bi se kretalo od evropske kulture u izgradnju Evrope, Bulgakov bi, među ostalima,  morao biti u tom temeljnom, prvom krugu dobra za buduće ljude.

Bulgakov i ja smo odavno imali tajni, prećutni, samo naš savez - on mi je ostavio reči o dvostrukosti jednog jedinog ljudskog bića, reči o neutaživoj čežnji da se ta dvostrukost podeli, ostavio mi je najlepšu ljubavnu priču ikada napisanu, ostavio mi je razgovore Maestra i Margarite, simbole, slike, reči i tišinu, urezao mi je kao skalpelom jasno isečene vinjete ljudskih karaktera, oslikao crtice o vremenu, o prolaznosti i večnosti, o trajanju i nestajanju,  besmrtne rečenice o večnoj borbi dobra i zla, o svemu, ustvari, što je ikada dotaklo ijedno ljudsko biće. I svojim neverovatno tragičnim životom ostavio je svojevrstan putokaz o tome šta nikako ne bi smelo da se događa ljudima i šta je sve ono što ljudi silno žele da im se dogodi - a ne događa se nikad, jer ostvarenje tih snova nije namenjeno ljudima. I bilo je lepo i lako u sve to poverovati i - sklopiti savez o njegovom mestu u mom zenitu gde su okolo i drugi pisci, druge tuđe reči, slike i poruke, druga usput skupljena i stečena znanja.

I danima posle kolopleta dobrih slučajnosti imam onaj lep osećaj koji često imamo posle čitanja dobrih, pravih knjiga, osećaj da mi se blagonaklono podsmeva odande gde zvezdano lebdi,  tamo "gde svih vremena razlike ćute", jer jasno vidi da ja ustvari želim da kažem "Maestro, i čuda i ostvarenja snova su mogući. I - dešavaju se ljudima, uprkos svemu, a najviše uprkos njima samima.Zato se i obraćam dvostrukosti u samo jednom, ne umem drukčije".

C` est la vie, dodao bi Monnet, sa istog mesta. I možda dodao "valjda će se setiti i svoje sopstvene evropske kulture, valjalo bi im"