Cirque du soleil je kanadske umetnička (cirkuska?) grupa (ili trupa) nastala 1984. idejom uličnih zabavljača, grad je - " Montreal, Quebec, Canada,  inner-city area of Saint-Michel, it was founded in Baie-Saint-Paul by two former street performers, Guy Laliberté and Daniel Gauthier. "

Neguju poseban vid cirkuskih veština kroz predstavljanje različitih cirkuskih stilova koji postoje širom sveta i već dvadesetak godina prave uspešne turneje širom planete.

"Each show is a synthesis of circus styles from around the world, with its own central theme and storyline. They draw the audience into the performance through continuous live music, with performers rather than stagehands changing the props. After critical and financial successes (Los Angeles Arts Festival) and failures in the late 1980s, Nouvelle Expérience was created – with the direction of Franco Dragone – which not only made Cirque profitable by 1990, but allowed it to create new shows."

Moja opčinjenost cirkuskim predstavama i veštinama traje otkad znam za sebe i - ne posustaje, bez obzira na povremena podsmehivanja mog okruženja kad imam samo jedan odgovor na pitanje "šta je vrhunska umetnost?"  - uvek odgovaram "cirkuske veštine". I zaludna su sva (dobra i argumentovana) objašnjenja o književnosti, slikarstvu, pozorištu, operi, muzici,...ništa kao cirkus, kažem ja. Čak i kad su oni osiromašeni, mali, skoro palanački anonimni  cirkusi koji nas obilaze s letnjih meseci s vremena na vreme, šireći svoje cirkuske šatre u kvartovima naših gradova i nudeći zabavu već više puta viđenu, pokazujući životinje za koje se mnogi bore da ih se ne dresira i pusti na slobodu, oblačeći u svetlucavo ostarele artiste i razne zabavljače koji za kratkog boravka među nama izgledaju kao i da ne postoje pre (a sasvim je neizvesno i za posle) susreta sa nama.

I među svim cirkuskim veštinama dve se izdvajaju i meni, ustvari, čine metaforu cirkusa u celini.

Ples na žici i klovnovi.

Jedna ista veština u svoja dva različita oblika, jedna dvostrukost jedne jedine tanke niti i ivice koja postoji u svima nama, a koju ove dve veštine opredmete na dva različita načina. Balans, ravnoteža, suprotnosti, kontrapunkt tanane žice za hodanje naspram prostora i klovnovske vesele igre naspram tužnog osmeha iscrtanog po maski njegovog lica.

Kanadski "Cirque de soleil" sintetiše (vrhunski!) ideje cirkuskih veština nedvosmisleno demonstrirajući univerzalni karakter ove ljudske zabave. Kinesku operu ili nečiji "urođenički" ples ili Šekspira ili bilo koju drugu "ritualnu umetnost" iz bilo kog "ćoška" naše planete možda ne bi razumeli ili doživeli svi drugi jednako, pri prvom gledanju i slušanju, ali univerzalije cirkuskih veština upiju odmah svi, bez razlike. Metafore plesača na žici i klovna pred nama izazivaju reakciju, obuzimaju nas i kao onaj pravi ključ lako i glatko otključavaju sve naše unutrašnje brave iza kojih, kroz suprotnosti, bivamo mi sami i sve ono što često ne umemo da imenujemo.

I ne znam da li je pravilan prevod imena ove trupe "Cirkus Sunca" ili "Sunčev cirkus" (na engleskom je ""Circus of the Sun"), ali mi je jasno ZAŠTO takvo ime - naša planeta (kao i druge), svi mi kružimo po nevidljivoj, tankoj žici oko Sunca pod šatrom Univerzuma, gledajući klovnovski tragične i komične prizore svuda oko nas.

Ili još bolje - svi naši krugovi kad, umesto utehe koja ne postoji, pokušavamo da pravimo svoje male, nežne mostove između tragičnog i komičnog, svoje tanke, lične žice za hodanje po tim mostovima, stavljajući svoje sopstvene klovnovske maske na lica.

Klovnovi koji hodaju po žici, podignutoj visoko bez sigurnosne mreže, bez šatre, bez publike, bez svetala i svetlucanja, ponekad mi najviše mnogi od nas na taj prizor liče. Maestralna i neprekidna uzbudljivost dvostrukosti i suprotnosti.

S vremena na vreme, čuje se uzdah strepnje ili divljenja i poneki aplauz.

I to je sve.

Bridge of Sorrow (Nostalgie)

Sweet rain of sorrow
falling on no one,
as love is left behind by life's relentless passing.
An endless story
of broken heroes
and dreams that crumble
like castles in the wind.

A bridge of sorrow
that leads us nowhere,
a night as empty
as the promise of tomorrow.
Echos of memory
falling behind me,
a foolish heart
no man could ever win.

A bridge of sorrow
that leads us nowhere,
a night as empty
as the promise of tomorrow.
Lost in illusion,
taunted by reason,
torn between a world that is
and all that might have been.

Sweet rain of sorrow
falling on no one,
as love is left behind by life's relentless passing.
An endless story
of broken heroes
and dreams that crumble
like castles in the wind.

A bridge of sorrow
that leads us nowhere,
a night as empty
as the promise of tomorrow.
Echos of memory
falling behind me,
a foolish heart
no man could ever win.

A bridge of sorrow
that leads us nowhere,
a night as empty
as the promise of tomorrow.
Lost in illusion,
taunted by reason,
torn between a world that is
and all that might have been.

Potvrđeno.

Bob Dylan će održati koncert 6.juna u Beogradu (još uvek se ne zna - gde tačno).

Mnogo lepa vest i samo mogu da se nadam da ćemo zaista 6.juna ove godine imati prilike da ga slušamo na koncertu, pa ma gde taj koncert bude bio održan. U nekoliko meseci i Leonard Cohen i Dylan, to zaslužuje posebne beleške za uspomene.

Vest o beogradskom koncertu nalazi se i na zvaničnoj prezentaciji Bob Dylan

Albumi koje je do sada izdao spadaju (mislim) u najbolje što se moglo i može slušati kao muzika XX veka. Osim poezije i muzike bavi se i slikarstvom ( imao izložbu u Londonu 2008., i 2010 u Danskoj).

Bob Dylan je omen jednog vremena i jedne generacije, simbol dobre svirke, neverovatnih tekstova, hodajuća i pevajuća legenda svega što prepoznajemo kao - najbolje od najboljeg. (tako ja mislim). Čega god da se uhvatio da odsvira, otpeva, da napiše - proizvodilo je dodir, emociju, refleksiju, skoro pa zahvalnost što se uvek iznova ima šansa za - užitak.

I zato, između ostalog, jedva čekam - jun...

Nehotičnim prisluškivanjem i slučajnim prisustvom na mestima koje prethodno smatramo sasvim beznačajnim, mogu nam se dogoditi sasvim neočekivani, a veoma značajni doživljaji.

- Jednostavno me ne vidi, tako stoje stvari, gleda u mene, zna da sam tu ali me ne vidi, kao da sam potpuno nevidljiva, svejedno  je što nisam

- Pa, šta ćeš sada?

- Ne znam

- Da li bi vredelo razgovarati o tome, da polako i jasno ispričaš da je problem što te ne vidi ?

- Ne, mislim da ne bi vredelo

- A da ipak pokušaš?

- Eto, i ti sada. Slušaš me, ali me ne čuješ

- Pa, čujem te i slušam te, ali bih nekako da pomognem, da smislimo nešto da te i vidi dok te gleda, tako kako ti to nedostaje

- Nisi razumela. Nije reč o tome da mi to nedostaje, ne može da mi nedostaje nešto što ni ne znam šta je i kakvo je, samo ti kažem, osećam se potpuno nevidljivo dok me gleda, eto.

- ...........

- ...........

- Hoćemo da krenemo? Ček` samo da platim...

Odoše.

Istina.

Postoje, izgleda, nevidiljivi ljudi. Nevidljivi se rode, nevidljivi žive i nevidljivi nestanu iz našeg vidokruga. Neki bešumno, neki uz buku koju čujemo, ali kao da ne znamo i ne razumemo odakle taj zvuk dolazi.

Giambattista (Giovanni Battista) Vico (23.06.1668. - 23.01.1744.), pročitan davnih dana po prvi put, tim mi je prvim čitanjem ušao u  krug "prelistavanja", odnosno autora koje, s vremena na vreme, uvek iznova listam jer - ne može drugačije.

Mislim da se njegove reči, njegov uticaj i njegovo svetlo kojim je učinio vidljivim jedan celovit pogled na ljudsku istoriju, na mišljenje, na mitsko, poetsko i filozofsko, mislim da će sve to zajedno tek imati svoje potpuno razumevanje u dobu koje dolazi. Ima tako ljudi koji se rode par vekova prerano samo zato da bi nama koji dolazimo vekovima kasnije - olakšali razumevanje svega i skratili nam vreme zapitanosti nad svim što nam čula opažaju, a imaginacija stvara tako da se čini kao da na sve to fantastično i fantazmagorično što nam vitla po mislima i nemamo nikakav direktan i stvaran uticaj.

Prelistavanje njegovih knjiga mi uvek liči na hod po kakvom lavirintu i obavezno dovodi do "serendipity" pronalazaka koji mi blagotvorno ukažu da ima još puno "prelistavača" sa kojima delim poštovanje za Giambattista Vico. Jedan od njih je i Paolo Fabiani i njegova knjiga "The Philosophy of the Imagination in Vico and Malebranche" (pdf file, 419 strana), kao i njegov prevodilac na engleski Giorgio Pinton.(i ovu knjigu toplo preporučujem svima)

Giorgio Pinton u uvodu knjige kaže:

"The hidden message of the work of Fabiani is that the Post-modern world is a pagan world.

Pagan, as he suggests, means irrational.

The Post-modern Irrationalism originated from the triumph of the corporeal over the mental reality. The supremacy of the visible, the oppressiveness of the audible, the attractiveness of the tasteful, and the fascination of scent and corporeity are the contemporary jailers of Post-modern human beings.

This book speaks of the true Post-modern Irrationality, Irreligiousness, Violence, Solipsism, and destructive Voluntarism, all based on contemporary Instinctiveness and Immediateness. It shows that the present digital generations have truly disregarded the civilizing principles taught during the early modern courses of Western Civilization.

Emanuel L. Paparella said:

“There are two dangerous extremes in modern Western philosophy: that of mythos without logos leading to a false transcendence and ushering in the Nietzschean charismatic Man; and that of logos without mythos leading to pure rationalism and ushering in technocratic Man. In between those dangerous extremes there is Vico’s poetic philosophy, humanistic,
holistic and able to harmonize the two extreme.”

I - još, Alexandar Bertland u uvodu kaže:

"Vico does take issue with many other modern philosophers. He directly
attacks Descartes’ attempt to refute skepticism through cogito ergo sum. Vico argues, in On the Most Ancient Wisdom of the Italians, that people are not skeptical about their existence but their ability to know truth. The verum-factum principle addresses this skepticism because it shows that one can indeed know the truth about what one makes."

Paolo Fabiani i Giorgio Pinton

su filozofsko-prevodilački par koji je knjigom u koji su uložili zajednički trud (i još je postavili na internet, svakome dostupno, što se meni posebno dopada!) čini se, uspeo da dokaže da Vico-ovo "verum factum" zaista važi, zaista jeste i zaista vredi čitanja i promišljanja.

Istina je čin, ljudski čin, kaže Vico, verum factum koji je  u "Scienza Nuova"  postavljena kao princip istorije; ona (istina) je napravljena od strane ljudi, i zato je ljudi u potpunosti mogu razumeti, isto kao i matematiku, koja je takođe proizvod ljudske imaginacije.

U njihovoj knjizi, neverovatnom lakoćom se izlažu i dokazuju ideje koje je Vico u svojim delima objasnio. Slikovito se prikazuje ispravnost i potreba istraživanja tradicije, mitologije i jezika kao metode za razumevanje istorije.Po Vico-u, tok ljudske istorije stalno prati slični uzorak, sličnu "mustru" unutar svih nacija; razlike su samo u detaljima. Prvi su ljudi razmišljali u mitskim oblicima, živeli su  universali fantastici ili prevagu poetskih ideja. Sve nacije počinju sa fantasia, snagom imaginacije i vremenom bogova koji su potrebni da bi se razumeo svet oko sebe u tom trenutku. Nakon toga dolazi drugo doba u kojemu se fantasia koristi da bi se kreirale socijalne mreže i  institucije, da bi se ovladalo raznim veštinama koje "poetica" pripisuje isključivo bogovima, nadnaravnom i za tu, kao i za prvu fazu - neophodna je imaginacija koja od ljudi čini "heroje". Treće i finalno doba je doba racionalnosti, u kojem čovečanstvo upada unutar barbarie della reflessione, sažimajući kolektivno sećanje i gradeći istovremenost svih svojih prethodnih imaginacija. Prema Vico-u, postoje bogovi, heroji i ljudi; koji se ponavljaju unutar sveta nacija, kreirajući storia ideale eterna, idealnu, celovitu, ukupnu ljudsku istoriju.

I kad stavimo na stranu sve druge ideje koje je Vico, poput žiški i varnica kroz vreme razaslao iz jednog veka u kome kao da mu nije bilo mesto, kad stavimo na stranu sve što se lakoćom može osporavati u njegovim idejama, ostaje njegov iskazani princip - verum factum.

Istina je ono što istinom (u)činimo.

Princip koji može pokazati svu svoju važnost i nezamenjivost u našoj ljudskoj svakodnevici, u našem malom, privatnom, ličnom, racionalnom i emocionalnom životu, sasvim daleko od želje i volje da se njime objašnjava celokupna ljudska istorija.

Princip koji ne može bez  ljudske imaginacije kojom, poput kakvog finog, tankog i preciznog misaonog sečiva upotrebljivog za svaku "anatomiju istine", na kraju učinimo istinitim ono što njome (imaginacijom) samo naslutimo kao - istinu.

I ponekad mi se učini da umem da "učinim istinom" razloge zbog kojih Giambattista Vico, koliko god uticajan na mnoge ljude u protekla tri veka bio - ipak nije "opšteprihvaćen" i "usvojen" kao pisac, filozof i mislilac. Čini se da je razlog tome u - naporu koji treba učiniti da bi se proveravalo da li "Vico ima pravo", naporu koji se zahteva od svakog od nas da "preskočimo" razne prepreke i skočimo kroz razne obruče koje kontekst našeg vremena stavlja pred nas, u celosti i u svim detaljima naše svakodnevice. Činiti taj napor malo kome je - milo, što je potpuno razumljivo, a zahtevati taj napor od drugih redovno nailazi na - odbijanje, što je takođe razumljivo.

Većina ljudi misli (s pravom i dobrim razlogom) da ume da misli i to je razlog lakoće prihvatanja odgovora "cogito ergo sum" na pitanja postojanja, ali izgleda da manjina ljudi veruje da ima sposobnost da "učini istinu", da ima moć i veštine da utvrdi šta je istinito od svega što opaža, da usvoji odgovor "verum factum" na razna pitanja o tome šta je sve istinito u nama ili svetu oko nas.

Prihvatiti "verum factum" mnogim ljudima deluje nekako naivno, detinjasto, nedovoljno zrelo za "grubi svet oko nas" i izgleda da će većinom radije prihvatiti "intelektualnu sumnju u sve i svašta" nego jednostavnost principa da je istina ono što se (u)čini.

A ljudima najvažnija stvar na svetu - ljubav - je (meni sasvim očigledno) upravo princip verum factum.

Izgleda da još uvek nedostaje princip kojim bi mi ljudi jedni drugima objasnili zašto nam uvek treba dokazivati sasvim očigledno ili zašto u sasvim očigledno najteže (ako uopšte)  poverujemo da je i - istinito.

I taj nedostatak, nedostatak tog i takvog principa je ustvari - verum factum.

Čini mi se da Giambattista Vico tek, i posle skoro četiri veka, čeka neke svoje čitaoce koji će "dati šansu" principu "verum factum". I svemu ljudskom što uz njega ide...

U nedelju, 14.februara, se - slavi.

Neko Trifuna (Tripuna), zaštiitnika vinograda, neko Valentina, zaštitinika - zaljubljenih.

Legenda o Sv.Trifunu kaže da je živeo u 3. veku N.E. i u početku se bavio svojim domaćinstvom i čuvanjem gusaka. Pošto je bio odan hrišćanstvu, imao je sposobnost izlečenja mnogih bolesti koje je molitvama lečio. Postoji priča da je izlečio i Gordu, kćerku rimskog cara Gordijana, koja je patila od neke duševne bolesti. Car ga je bogato nagradio ali je Trifun sve razdelio sirotinji. Za vreme vladavine rimskog cara Dacija, Trifun je, kao odani hrišćanin, pretrpeo strašno mučenje i na kraju umro.

Na ikonama se predstavlja u običnom odelu, u jednoj ruci drži snop, a u drugoj krst i vinovu lozu. Slika se i sa guskama oko sebe, jer je ih je nekad čuvao. Sveti Trifun se smatra zaštitnikom poljskih useva.

U narodu se veruje da ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće kišna i plodna godina, a ako je vedro, godina će biti sušna i nerodna.

Postoji i običaj da se u jutro Trifundana nareže (oreže) grančica vinove loze koja se slaže u krstove i postavlja na sve četiri strane kuće.

Legenda o Sv.Valentinu kaže da je živeo u Rimu za vreme imperatora Klaudija II, cara koji je započeo i vodio mnoge ratne sukobe i bio prilično ozlojeđen što ima teškoća da skupi vojsku za svoje pohode. Za to je krivicu bacao na bračni i ljubavni život svojih potencijalnih legionara, te je zabranio sklapanje veridbi i brakova. Valentin koji je 269.N.E. bio sveštenik u Rimu, oglušio se o imperatorove naredbe, venčavao zaljubljene i zbog toga bio uhapšen, surovo mučen i ubijen baš na 14.februar. Legenda takođe kaže da se u tamnici zaljubio u lepu čuvarevu kćerku i da joj je na dan svog pogubljenja poslao ljubavnu poruku koju je završio rečima "od tvog Valentina". Dva veka kasnije, 496. N.E. proglašen je za sveca i dugo je jedan od najpopularnijih praznika vezan baš za njegovo ime - Dan zaljubljenih.

Snega ove nedelje ima - i za jednog i za drugog sveca, ima ga za sve.

Sreće će i danas biti za one koji ne prestanu da je traže, koliko god sneg bio dubok, vetar jak, mećava snažna, a neverica da se na sreću ipak usput naišlo, uklonjena voljom da se u sreću - poveruje.

Jedan fini pesnik, Cid Corman, koga još zovu i "pesnikom tišine" napisao je:

There are things to be said. No doubt. 
And in one way or another 
they will be said. But to whom tell.

The silences? With whom share them 
now? For a moment the sky is 
empty and then there was a bird.

Niko se tako dobro ne slaže uz sneg i ove četrnaestofebruarske nedeljne svece kao - Cid Corman.

Do pre neki dan, Dunavom i - led, sad samo - sneg.

Kažu da samo jedan pogled na Dunav može da dopre do celog sveta, slično kao što samo jedan "prst uronjen u bilo koje more povezuje čoveka sa svim morima i celim svetom". 

Sviđa mi se da u to verujem...

 Sneg, sneg, sneg, i ode - pogled ("led koji nije zamrznut je - pog-led" )...

Sneg, sneg, sneg,...

I još jednom - Cid Corman:

SNOW

The appearance of  snow

It is if everything I thought possible

Suddenly occurred 

And nothing happened

Sneg, sneg, sneg, i - pretpraznične zastave za ponedeljak, Sretenje....

Šta god ko slavio ove nedelje - srećno vam bilo! I nikad vas srećno - ne napustilo...

A LIVING

You are here

to die

And that`s

what you are doing

 Put kroz snegom, vetrom, ledom i pravom olujnom mećavom uskovitlani Banat trajao je skoro šest, umesto dva-tri sata koliko obično traje kad priroda ne divlja kao juće popodne, veče i noć.

Putovanje kroz takvu olujnu noć najviše je ličilo na na one scene iz SF filmova u kojima se svemirski brod kreće kroz sasvim nejasan prostor i pokušava da nam dočara sve teškoće ubacivanja u "warp" brzinu, promenivši dimenzije i sebe i prostora i nestajući kroz uskovitlanu zvezdanu prašinu. Nije se videlo ni puta ni kakvog svetla, samo neverovatnom brzinom promenljivi gusti oblaci krupnih pahulja nošeni snažnom, bučnom košavom svuda unaokolo. Zvižduci i huk jakog vetra koji jezdi ravnicom potpuno nesputano i nezaustavljivo, "udarajući" auto kao bokser svoju vreću za treninge.

Očarajavući i opčinjavajući prizor, ustvari. Divan i jednostavan u svojoj potpunoj nevezanosti sa svima nama zatečenim pred tim prizorom skoro kao gledaoci u pozorištu.

Potpuno razuzdana, divlja, slobodna, nesavladiva igra prirode koja ume da nas podseti kako je mogao da izgleda svet, jednom, kad nije bilo nas da svedočimo ludovanju prirodnih sila.

Takvi prizori umeju da nas podstaknu na sasvim neočekivane misli, umeju na sasvim drugačiji način da osvetle sve ono što mislimo da nam je sasvim svetlo i sasvim  jasno. Brzina kojom se prizori ispred naših očiju menjaju, a ipak ostaju isti, istovremeno proizvodi i iluzije o tome ŠTA ustvari vidimo, i to još brže nego što se sve oko nas uskovitlano menja.

Neuobičajeni i relativno retki za doživeti, prizori potpune moći prirode kao da traže u nama isto takve neuobičajene i retke misli i osećanja.

I - nađu ih, naravno.

Od takvih misli sve te krupne, guste pahulje umeju da dobiju - boje, bez obzira na znanje o njihovoj   kristalnoj, pravilnoj,  čudesnoj strukturi bez ikakve boje.

I onda odjednom počnu da izgledaju kao raspuknuti lanac onih najobičnijih šarenih perli svih mogućih boja. Svest o tome kako lako umemo da proizvedemo slike koje ne postoje i kako se lako prevarimo gledajući, a ne videći da sami stvaramo iluzije o tome šta je stvarno podseti nas na čuvenu rečenicu iz engleske literature "makes you wonder...".

Tako sam setila da sam jednom, bez iluzija koje stvara snežna oluja, imala i pitanje o - boji vode, o boji vode jedne sasvim posebne reke koja, kao i pahulje, ne bi smela i trebala da ima ikakve boje. A - ima i imala je, ipak i uprkos.

Iluzije? Tlapnje?

Možda.

"Makes you wonder..."

...ili  Boom-De-Yada je sjajna, "zarazna" pesmica koju promoviše "Discovery Channel" omogućavajući da svako od nas napravi svoju verziju.

Ima nešto u toj pesmici (raznih verzija) što "tera" na - lepo raspoloženje.

Ovaj naš Svet jeste jedno sjajno mesto, ustvari, samo ako poželimo da otvorimo oči, pa da dok ga gledamo, zaista i vidimo svu tu divotu oko nas. Divotu sadržanu u predelima i u ljudima.

Neobični, poslednjih decenija sasvim ćutljivi i tajanstveni Jerome David Salinger, pisac kratkih priča i romana, svojevrsni Lovac na Snove i u žitu i bez žita, omen jedne generacije, umro je 27.01.2010. u dubokoj starosti, u 91. godini. A zanimljiv vek je živeo i o njemu pisao, odnosno (kao i svaki pisac) o sebi u tom veku pričao, uvek kao da piše o "dečaku koji samo i sam  želi da postane - pripovetka", kako je ponekad govorio.

Ko je imao sreće ili je posedovao usud dobrih slučajnosti pravovremenih susreta sa knjigama i piscima, pa upoznao Jerome David Salinger baš onda kad treba, za uzvrat je bio darovan neobičnom jednostavnošću, nežnošću,  finom emocijom  i - simbolom jedne generacije.

Ko ga nije upoznao na vreme - nije mu kasno, J.D. Salinger ima dovoljno pitkog šarma u svojim knjigama, napisanim istovremeno i relativno skoro i relativno davno, za sve one koji ga sreću ne u prvoj mladosti već u kasnijem dobu sopstvenog života.

Jerome D. i ja smo se sreli - baš onda kad i kako treba i to putem njegove sjajne kratke priče "Savršen dan za banana ribe". Mala, sasvim mala priča koja ima baš sve što jedna takva priča treba da ima. I uvek mi je ta priča bila asocijacija na njega, mnogo više nego "Lovac u žitu" (takav prevod sam čitala, ima i "Lovac u raži") . Možda je stvar u tome što sam tu priču, davno,  prvo pročitala na engleskom jeziku, a njegove druge knjige čitala prvo u prevodima, pa posle na engleskom.

“I’m aware that many of my friends will be saddened and shocked, or shocked-saddened, over some of the chapters in The Catcher in the Rye. Some of my best friends are children. In fact, all my best friends are children. It’s almost unbearable for me to realize that my book will be kept on a shelf out of their reach.”

~ J.D. Salinger 1951

What is the sound of one hand clapping?

Preface, Nine Stories

"I'm beginning to feel that no author has the right to tear his characters apart if he doesn't know how, or feel that he knows how (poor sucker) to put them together again. I'm tired - my God, so tired - of leaving them all broken on the page with just 'The End' written underneath."

JD Salinger, 1943

The mark of the immature man is that he wants to die nobly for a cause, while the mark of the mature man is that he wants to live humbly for one

W. Stekel , The Catcher in the Rye.

Na svetu je od prekjuče jedan pripovedač manje, ali je svet bogatiji za koju dobru pripovetku više.

Tokom savršenog dana za banana ribe - ne smrkava se i Sunce ne zalazi., jer su i noć  i Mesec stalno tu. I - zvezde, naravno.

Zato to i jeste "savršen dan".

Takvi dani postoje zato da svi možemo da se podsetimo da postoje i knjige i ljudi na koje slučajno naiđemo, pa počnemo  da ih čitamo ili da ljude upoznajemo, pa nam se učini da smo prekasno "naleteli" i na knjige i na ljude ili osetimo onaj fini sentiment "oh, kakva šteta što smo se promašili!" . Tada uvek postoji mogućnost - da ih stvarno "promašimo". I da drugačije i nije moguće.

Ima nečeg u onome što JDS piše što nam zavodljivo šapuće da - nije tako.

Uvek se može živeti jedan sasvim savršen dan...Kao što se "miss you" može prevoditi kao "promašim te".

Ako naletite na Jerome D. - nemojte ga promašiti.

Fini doživljaj jedne zanimljive knjige i jednog zanimljivog autora:

Richard Shusterman

i njegova knjiga

"Surface and Depth" (Površina i dubina)

Richard Shusterman se bavi raznim stvarima, uz svoje formalno obrazovanje profesora filozofije internacionalne karijere, vezuju ga idejama i filozofskim pravcem za John Dewey, nosioca ideja pragmatizma, koje zagovara i Shusterman.Sarađuje sa Jurgen Habermas i evropskom školom pragmatizma.

Njegov originalni doprinos je - somaestethics, kao posebna ideja, pravac, praksa i pogled na estetiku koja uključuje - naša tela na poseban način.

Tragajući za novim u definicijama estetike, istražujući "matrix" kojom bi ona mogla biti predstavljena u našem vremenu, Shusterman zagovara "dramatizaciju" kao osnovni kontekst kojim estetsko možemo doživeti, upiti u sebe, definisati, obraditi i - verbalizovati. Dramatizacija kao interaktivni proces onoga što je pred nama, nas samih i svega onoga što je - u nama. Kroz svoju knjigu (odličnog naslova!) "Površina i dubina", on pokušava da nas narativom provede kroz sve "slojeve" estetskog kao kroz kakav lavirint, sasvim mračan i taman u početku, a sasvim svetao i jasan na kraju, jer biva osvetljen našim sosptvenim doživljajem estetskog koje se menja, kao što se tok radnje menja u kakvoj drami, izazivajući naš emocionalni i estetski doživljaj.

Zaista zanimljiva kjniga, preporučujem svakome koga oblast estetike i pragmatizma zanima, ali je mene dotakla i sasvim drugim povodom:

- načinom na koji je (pragmatično) uspostavljen kontrapunkt i harmonija između svega što ima "površinu" i "dubinu".

Snažno mi je odslikala jedan nedavni susret i doživljaj koji je na "površini" izgledao sasvim običan, rutinski, svakodnevni, a u "dubini" je imao (i ima) potencijal emocionalne erupcije.

Podsetila me je i na verovatnu činjenicu da svaki naš doživljaj ima svoju "površinu", ali da samo neki (verovatno retki) imaju i sve zavojite puteve i beskrajne lavirinte sopstvene "dubine".

I onda je sva lepota, sklad i harmonija u činjenici da se doživljaj, takav kakav je  - dogodio, a sav kontrapunkt drame u neophodnosti da takav doživljaj - "obradimo", kako god znamo i umemo.

To se, ta obrada ( naravno ) pokaže sasvim - nemogućim poduhvatom.

Mislim da i Maestro to zna...

Jednoj lepoj, od svih svojih prelepih pesama, Branko Miljković je dao naslov "Triptihon za Euridiku". Pomislim - da je samo i naslov napisao, bilo bi dovoljno, a nekmoli (uz sve druge) i stihove:

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

(Orfej i Euridika)

Mit o Orfeju i Euridici jedan je od najlepših i najsnažnijih mitova koji su stigli do nas, a da baš ni ne znamo tačno od koga i od kada. Sličnih mitova (ili gotovo istovetnih) ima i u drugim mitologijama, ne samo grčkoj, a poreklo tih drugih mitova se razlikuje i po mestu na planeti i civilizaciji koja nam ih je ostavila, kao  i po vremenu u kom se misli da su nastali, jedina im je sličnost - priča, narativ, simbol i poruka koju svaki taj pojedinačni mit nosi.

"The story of Eurydice has strong parallels to the Japanese myth of Izanami, as well as to the Mayan myth of Itzamna and Ix Chel, the Indian myth of Savitri and Satyavan, and the Akkadian/Sumerian myth of Inanna's descent to the underworld."

Ime EURIDIKA , Ευρυδiκη, potiče  od grčkih reči  ευρυς, eurys = "širok" i δικη, dike = "pravda", i to je bila jedna od prvih stvari koje sam saznala davno, davno pri prvom čitanju priče o njoj. Izgledalo mi je potpuno - neskladno, u prvi mah. Ubrzo potom sam uvidela i razumela da nema ničeg skladnijeg nego njeno ime objasniti kao "širokopravedna".

Kako ide nit mita ?

Orfej i Euridika, legendarni i skladni par u svojoj sreći uživa vrlo kratko. Bežeći od nasilnika, Euridika nagazi zmiju i - umire.

"Неутешан, Орфеј се одлучио на невероватан подухват не би ли поново био са Еуридиком. Одлучио је да сиђе у подземни свет - свет мртвих. На самом улазу у Хад својом је лиром зачарао троглавог Кербера, а затим изашао пред бога Хада и његову жену Перзефону, владаре света мртвих, и запевао песму о избављењу Еуридике из подземља. Дирнути песмом и огромном Орфејовом љубављу, Хад и Перзефона су одлучили да пусте Еуридику, али под једним условом. Када се буду враћали у свет светлости, Орфеј се не сме окренути и не сме погледати Еуридику, која је требала да прати његове стопе.

Орфеј је кренуо лаганим и тихим кораком, а мучен великом чежњом и забринут јер није чуо Еуридикине кораке, прекршио је задати услов и окренуо се. Еуридика је у том тренутку заувек потонула у свет сенки, пружајући ка Орфеју своје руке.

Седам дана је Орфеј оплакивао и туговао на обалама подземних река, али су овога пута бог Хад и Перзефона били неумољиви."

Unekoliko različito od većinskih "teorijskih" tumačenja, mislim da nam dve posebne poruke šalje ovaj prelepi mit - prvu da se ništa (a pogotovo ne drugi ljudi)  ustvari ne može posedovati, imati (onako kako često mislimo ili imamo tlapnju da može) i drugu, kad dođe trenutak za zaborav - treba znati odlučiti i umeti - zaboraviti.

Većina ljudi sa kojima o Euridici "progovorim koju" - ne slaže se s tim, naravno. Većina sagovornika mi osporava išta drugo sem "zvaničnih" interpretacija mita u kojima se (naravno) skoro nikako ne spominju poruke o "neposedovanju i zaboravu". I većina ljudi ne veruje da je u legendi o Orfeju i Euridici išta drugo osim opčinjavajuće priče o velikoj i tragičnoj ljubavi i božanskim darovima i lepoti kojima su bogovi "obasuli" oboje, da bi na kraju i "onemogućili" oboje da u svemu tome što su bili i imali (Orfej božansko umeće sviranja na liri, a Euridika božansku lepotu nimfe) zaista i uživaju.

I - ne složimo se, naravno, mada tokom tih i takvih "ćaskanja" o zagonetkama koje Euridika sobom nosi bude "kolebanja i premišljanja" strana koje zagovaraju različitost tih poruka. "Širokopravedna" kao da sobom nosi i tu sposobnost - čini da s više obzira nego inače ljudi jedni druge - slušaju.

A setila sam je se baš danas jer treba doneti jednu odluku o - jednom dobrom zaboravljanju. Širokopravednom...